Odjednom
se voljenje tebe pretvorilo u tešku loptu u mojim plućima. Trebalo je da znam.
Nikada te nije bilo lako voleti. Znaš, ima ljudi koji su lagani. Prvi sunčani
dan u godini i duga šetnja. Ti to nikada nisi bio. Voleti tebe uvek je rasecalo
moj želudac i teralo me da grcam u mračnim dubinama.
Zašto ti
se smeju oči dok me gledaš? Šta vidiš u meni? Izlomio si me na delove i
prefarbao svako parče. Pa ga vratio u prvobitnu boju. Hoćeš da me menjaš, pa me
želiš takvu kakva jesam, pa ne možeš sa mnom, pa umireš bez mene. Znaš, u iščekivanju prođe život i onda
shvatiš da nisi dovoljno ljubio i da je sve bilo uzalud. Navučeš to teget
odelo i igraš se sa našim snovima; skrnaviš stvarnost.
Oduvek sam
te volela. I to nikada neće prestati. Ali, ja moram dalje. Idem dalje. Ljubav
prema tebi najzad je potpuno ovladala mojim disanjem i ja se više ništa ne
pitam. Koraci tvojih poraza kroje moj život, a ja sam samo jedan sanjivi
podanik tvojih želja; uspavani pratilac slomljenih sećanja.
Tamni sedef
se razliva po mojoj koži, dok ne osećam ni plamenu kap krvi. Svuda osećam samo
tvoje prljave dodire koji se lepe o moje kapke, moje butine i napukla rebra. Sanjam
o tome da ti budem sve. Sanjam o svemu što nikada ne može biti.
Svakog
jutra budi me nedostajanje. Zgrabim misao o tebi, uvijem je u mekanu maramu i
strpam u džep. Nosim te svuda. Po prašnjavim stanovima, po ljubavima koje nisu
ljubavi, a usuđuju se da se zovu tako, po ušuškanim poslastičarnicama i na tuđe
usne koje iskašlju mrak. I već dugo nisam disala jer tebe nema da dišeš sa
mnom. Vreme je da oživim. Vreme je da dišem.
