Tajna organizacija osećanja i čokoladni čaršav

Pretpostavljam da mi strašno nedostaješ jer da nije tako verovatno sada ne bih sedela u napola raspremljenom krevetu i jela punu činiju čokoladnog krema.

Stvarno, posteljina je nameštena napola jer je frotir trebalo staviti u novi pokrivač, ali sam se onda setila kako smo ležali na tvom krevetu pretvarajući se da smo sahranjeni u zajedničkom grobu. To me je dotuklo, pa sam pomislila da nema ni potrebe da raspremam krevet u kojem ti nisi.

I zaista, naoružana sam punom činijom krema od čokolade jer sam zaključila da je najbezbedniji način da preguram ovu noć taj da mutim slatku pavlaku i mlečnu čokoladu.

Moram priznati da je krem super ispao, a mešavinu sam natapala suzama. Dve kafene kašičice bile su sasvim dovoljne. Kapiram je to baš zbog toga. Znam, zato što sam gledala film na televiziji i hrana je bila strava jer je imala tajni sastojak, a ta skrivena magijica bila je voda.

Ne znam da li je ispravno reći magijica, ali je lepo. S druge strane, nije ispravno ni da me tvoje postojanje seče po arterijama, a nije ni lepo, prema tome, magijica ostaje. Da privedem ovu besmislenu misao kraju, pretpostavljam da su dve kafene kašičice suza dale šmek čaroliji ukusa jer one i nisu ništa drugo, do slankasta voda namočena tugom.

Izbegavam istinu jer ne znam kako drugačije da se nosim sa ovim osećanjima koja me napadaju. Čini mi se da, sve dok ne stignu do zidova lobanje, moja osećanja bivaju nevidljiva kao neki super tajni agenti emocija. (STAE. Kakvo glupo ime za tajnu organizaciju emocija.) Jednom kada pređu u uglove moga uma, osećanja poprimaju najcrvenije boje uzbuđenja i preplavljuju svaki moj udah svojim besmislom.

Ne znam otkuda sad ovo nedostajanje kad ti uopšte nisi moj. Stvarno ne znam otkuda, ali biće da čučiš u mojim plućima jer se svoje moje uskomešalo u meni na sve strane i preti da me ubije. Baš je glupo ovo zaljubljivanje. 

Matematika nedostajanja

Prestao je da me voli i to je potpuno u redu. Prestao je da čezne za mojim osmehom i nema ničeg na svetu razumnijeg od te odluke. U životu se stalno premišljaš, pa tako dođeš do toga da ne znaš ni da li želiš šejk od čokolade ili od jagode, oba su ti podjednako dobra. I to je sve potpuno u redu jer, na kraju dana, svi smo ljudi, a neodlučnost je, ipak, čovečija.

Možda i nije prestao da me voli. Možda samo mislim crno, kao i uvek. Možda je samo rešio da je stvarnost srećnija kada nema mene i da svetle oči bolje obasjavaju tmurna jutra.

Bilo kako bilo, ja sam njemu poslala poruku. Sedam meseci mi je nedostajanje seklo utrobu uzduž i popreko, a dva meseca bes cepao grudi. Ja sam prošle noći odlučila da mu pošaljem poruku i ugasila zvuk (i vibraciju) na telefonu jer je stvarnost manje strašna kada te tišina grli oko struka.

Nisam mu rekla ništa o tome koliko bih volela da bude kraj mene. Nisam mu rekla ništa o tome da sam prošle nedelje plakala u šlag koji sam mutila jer mi nedostaje. Nisam mu rekla ništa o tome da svako jutro prvo na njega mislim jer ne znam ni šta bi o tome moglo da se kaže.

Malo smo proćaskali. Ništa se nije promenilo, ali ja sada znam da je morao da me se seti. Prostim računanjem, shvatila sam da je pomislio na mene najmanje dvanaest puta i da je potrošio makar pet ozbiljnih minuta na kucanje odgovora. Nije li to veličine neba? Ne govorite mi da je to malo jer svi znamo da se ne pomišlja dvanaest puta na onoga ko ti nije važan.

Teško bih uzdahnula svaki put kada pošaljem par šaljivih redova, pitajući se da li sam bezumna ludača i da li je to poslednja poruka koju mu šaljem. Nervozno bih šetala po stanu sve dok telefon ne zasvetli, a onda bi želudac razdragano skakutao kao da ću njemu naći pratilju za život; Gospođu Žecu.

Istina, ništa se bitno nije promenilo i ja još uvek ne znam ko smo mi. Ma, ja ne znam ni ko je on jer je moj On govorio da će uvek biti pokraj mene. Ne znam ni ko je ova lujka što skakuće po sobi škiljeći u svetleći ekran, premda mi se čini da sam je već upoznala. Od svega sam jedino sigurna u to da četiri uzdaha nose dva minuta čekanja, a da minut čekanja iznosi tri prervrta stomaka. Dakle, dvanaest puta je pomislio na mene, trideset dva puta uzdahnuo i dvadeset četiri puta mu je stomakom šetala pešadija padajućih zvezda.

Umotavam se u jorgan naših izlizanih šala, svesna da će to biti moja tvrđava sigurnosti narednih meseci. Ušuškavam se u lakoću iskrivljenih sećanja i sa osmehom na usnama maštam o svemu što smo mogli biti. 

Tama šašave lepotice

Nisam dobra u razgovorima ozbiljnog tona koji treba da raspletu klupko istine jer mi se onda jako plače, pa glumim da mi je nešto upalo u oko i odlazim u kupatilo da izvadim tu neobičnu plavičastu trunku. Ne razumem zašto ljudi brbljaju o problemima, kada mogu lepo da ih umotaju u ukrasni papir i bace pod krevet jer ih tamo nikada neće naći. Ne znam zašto je čudno panično vrištati u snu ili voleti jednu istu osobu do kraja života.

Nisam ljubitelj negiranja smrti jer šta ako pogineš u saobraćajnoj nesreći, a nisi mi rekao ni da li želiš muziku na sahrani, šta da radim sa tvojim profilom na društvenim mrežama i hoćeš li da datum tvog rođenja bude vidljiv na spomeniku. Ne volim da se snalazim po tuđim kupatilima jer imaju hladne i nepoznate slavine, a zna se da je dom tamo gde je tvoja slavina. Ne stižem u dogovoreno vreme, pa stalno jurcam i potrebno mi je mnogo vremena da odgovorim na poruku ako je dan sive boje.

Ne pamtim rođendane, osim ako nisu drugog, četvrtog, petog ili jedanaestog u mesecu. Ne volim sarmu u tanjiru. Ne volim gužvu u gradu. Ne volim sećanja u noći. Ne volim mjaukanje u glasu. Ni sunčanje ne volim. Ništa ne volim. Ne volim čak ni štrudlu sa jabukama i mislim da zakonom treba zabraniti da se pravi štrudla bez maka.

Ne ustajem ja tek tako kada sunce izađe jer nisam ti ja petao. Ne radi mi se ništa ujutru, osim ako ne misliš da je nepomično sedenje i zurenje u jednu tačku neki naročiti rad. Ne kampujem jer zašto bi neko spavao u prirodi ako komarci nisu mrtvi, a niko me ni ne zove jer nikome se ne kampuje sa dežurnim namćorom.

Ne mislim da je kiša loša jer je kiša deljenje činije kokica i gledanje filmova; jer je kiša ruka u ruci i šljapkanje u bari; jer je kiša ples u dvoje i skidanje mokre odeće sa kože. Ne umem da isečem komad pečenice na tanke parčiće, a uopšte nemam nameru da je stavim na sendvič ako nije tako sečena. Ne znam zašto se o patnji govori naglas kada i ćutke mogu da se gutaju knedle i preživljavaju najjeziviji strahovi. Ne držim volan jednom rukom bez potrebe jer nekako imam osećaj da mi je ova leva ionako tu za ukras. I za narukvice.

Ipak, volim te. Volim te, volim te, volim te. Volim te do podzemnih svetova i dalje. Volim te. I sve je drugo bledo u poređenju sa snagom te svetlosti. 

Istina šarene stvarnosti

Ne zaljubljuj se u mene ako ne misliš da ovo radimo ozbiljno. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da žudiš za mnom dok mi podočnjaci spopliću stopala. Ni ne pomišljaj da bih mogla biti tvoja ako želiš da govoriš kako preterujem. Nemoj da započinješ našu priču ako razmišljaš o tome da treba da stavimo tačku na nju.

Nemoj da ti se ozbiljno dopadnem ukoliko misliš da jutra služe da se deli kafa i čavrlja o sreći. Ne zanosi se da imamo budućnost ako veruješ da je baš zanimljivo umazati slavljenički nos šlagom i matičaru reći da ne pristaješ. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da mi dolaziš noću pod prozor i da me u društvu zoveš svojom.

Ne razmišljaj o meni ako misliš da novogodišnja noć jednostavno ne sme da se proslavi u pamučnoj pidžami sa osmehom koji ne staje u krevet. Ne zaljubljuj se ako je boja tvoga sveta crna, a reči posute olovnim pepelom smrti. Ne maštaj o nama ako misliš da imena nisu važna i da su samo svetle oči magične.

Ne pomišljaj na to da ti se ozbiljno dopadam ako nemaš nameru da pamtiš da je orhideja najlepši cvet i da je mala bajadera ukusnija od velike. Ne gradi našu stvarnost ako ćeš mi reći da je glupo igrati tvist da bi oterao strah ili da je besmisleno šetati po kiši. Ne sanjaj me ako ne možeš da se pomiriš sa time da nedostajanje počinje nakon prvog dodira.

Ne nadaj se da mogu biti tvoja ako ti smeta pričanje u snu. Ne maštaj o zajedničkoj budućnosti ako ti se čini da bore nisu vredne smeha. Ne zaljubljuj se ukoliko nemaš snage da rukama nosiš sve moje izmišljene tuge. Ne razmišljaj o meni ako ne shvataš da se ljubav množi i da čarobnjaci šetaju dečijim snovima.

Nemoj da započinješ našu priču ako zaista misliš da je plišani medved bolji poklon za rođendan od kesice rebrastog čipsa. Ni ne pomišljaj da bih mogla biti tvoja ako ne razumeš da pravim ljudima ne trebaju pravi trenuci. Ne zaljubljuj se u mene ako misliš da je mala stvar što želim sa tobom da podelim svoje svetove. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da me voliš. 

Želja šljaštećih osmeha

Moja ti,

Volela bih da nađeš nekoga ko vidi da je tvoja tamna strana lica svetlost ovog univerzuma. Volela bih da se (samo)zadovoljno smeška kada obroke jedeš redovno i da te ne zove u šetnju pre večeri jer zna da ti sunce smeta. U vašoj vikendici na planini napravio bi sobu sa velikim prozorima za mene i ćutao o tome do poslednjeg trenutka jer voli kako nečujno vrištimo kada se radujemo stvarnosti.

To što se višeumiš oko svega verovatno bi našao privlačnim, a stalnu potrebu za prihvatanjem ljupkom i nežnom. Želim da u kaseti automobila uvek sa sobom ima flašicu vode sa šećerom za slučaj da ti pozli. Jasno je da bi ta voda bila bljutava i mlaka, ali ona bi bila mali simbol sigurnosti i svega što među vama valja.

Nadam se da se neće mrštiti kada mu odlučnim glasom kažeš da se farbaš u plavo jer ti ovaj dan deluje baš plav. Istina je da ti plavo jezivo stoji i da sve tvoje osmehe upija i guši svojim odsjajem, ali to ne znači da ne treba da ti dopusti da grešiš i da te voli tako pogrešnu, lošu i okrnjenu.

Želim da nađeš nekoga ko ti seče meso i nije mu teško zato što mu je lakše da ti jednostavno iseče tu pohovanu piletinu nego da zove hitnu pomoć jer si se se ozbiljno iskasapila oštricom ili da baca graške da li ćeš tanjir natopiti suzama jer koja još to žena ne ume sama da iseče dva parčeta proklete pohovane piletine.

Volela bih da u bioskopu možeš da mu kažeš da ti neko dete šutira sedište i da zna da se previše bojiš da ga sama zamoliš da prestane, pa da mu šapne da se smiri. Važno je da ima lep glas i da u restoranu brze hrane može da traži tripl čizburgere, bez da mu se jezik zaplete, a i ako mu se zaplete da ne doživi nervni slom već da ti namigne uz osmeh i kaže šta je hteo.

Pobogu, toliko je važno da ti namiguje jer kad god ti namigne mali svemir spustio bi mu se na kapak i treptajem skočio do tvoje sreće.  

Ne znam ni ja sama mnogo. Samo želim da te voli onako kako svako zaslužuje da bude voljen.

Tvoja ja

Pismo mrtvog sećanja

Sunce moga neba,

Pišem ti jer ne vidim šta bih drugo mogla. Lažem. Pišem sebi. Ti odveć ne primaš moja pisma, niti ti ih ja šaljem. Ne vidim šta bi to moglo dobro doneti, a sebi novo zlo neću oslanjati na kapke.

Nedostaješ mi. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi. Nedostaješ mi.

Nema šale kada govorim o nedostajanju. Nedostaješ mi toliko da sve češće zamišljam scene u kojima na belom zidu pokraj mog beživotnog tela stoji kvrlju ispisano da si mi previše nedostajao.

Imam ozbiljnih poteškoća da razumem zašto si odustao od mene. Ja ne bih odustala od sebe. Tu sam. I dalje. Zašto si ti otišao? Zašto si me uopšte uveravao da ćeš biti tu? Ozbiljno mi je poljuljano poverenje u svakoga ko postoji. Kako ja mogu da verujem da će neko biti tu? Zašto bi bio? Zašto, ako su svi do sada odlazili?

Verujem da se raduješ novom jutru i da ne postoji lanac koji bi te vezao za misao o meni. Ipak, možda te interesuje šta radim. Možda te zanima kako suhe duše šetaju po pločnicima sreće sveta. Reći ću ti kako se ja nosim sa stvarnošću:

Ovih dana pijem toplo mleko u velikim količinama. Nisam to do sada radila. Mislim da me miris toplog mleka vraća u detinjstvo. Mislim da me ukus toplog mleka podseća da je bilo i drugih užitaka pre nego što sam probala tvoje usne.

U ogrtaču se šetam po sobama i nečujno umotavam u tople jorgane pokušavajući da prizovem sva lepa sećanja u kojima ne postojiš. Pokušavajući da te izbacim iz uma jer neko od nas dvoje mora nestati.

Bledim rukama obrglim šolju i ćutim. Ne znam kako bih ti drugačije opisala kako izgleda moj život poslednjih mesec dana.

O ovom neprestanom obraćanju tebi koji nisi tu nema svrhe ni pisati.

Smrt se bliži.

Tvoja amajlija

Zauvek tvoja

Ja 

Kuvani kukuruz i druge papazjanije

Ma daj, nemoj da se upecaš na moju priču da se ne plašim ničega. Plašim se svega. Plašim se jakih vrućina, ismevanja u društvu, otvaranja konzerve onom spravom za otvaranje konzervi, pasa koji te njuše bez meni razumljivog razloga i gubitka svesti. Ni pored mačaka mi nije prijatno, a strahujem i da ćeš prestati da me voliš.

Razumem da me nisi ni zavoleo, ali čvrsto verujem da jednom hoćeš. Lako me je voleti, ako se pomiriš sa činjenicom da je moja časa prazna, da su mi stvari sive i da u osvit jutra umem samo da se mrštim. Često pričam sama sa sobom bez ikakvog interesa da te misli ponovo izgovorim kako bi ih čuo.

Ne znam da ispržim jaje tako da bude ukusno, a što je još gore, ne znam ni kakvu vrstu jaja najviše volim. Umem da se zaljubim opsesivno do kosti, tako da me ljubav oglođe i zaboravim da odluke treba da donosim sama. Ako mi budeš rekao da obožavaš rovita jaja, verovatno da ću ti reći da je i meni to omiljeni obrok.

Mislim da ne volim rovita jaja. Volim ribu i piletinu. I kukuruz, ali samo kuvani. Ipak, drugačije ću reći jer želim da me prihvatiš. To neću biti ja, ali ja gotovo nikada pred svetom nisam ni bila svoja.

Očekujem da ti to shvatiš, nikada ne izgovoriš glasno i učiniš sve da budeš moja luka. Moje mesto gde ne moram da budem ohola veštica koja ne plače. Moja osoba pred kojom ću biti ogoljena, sa tamnim podočnjacima koji ljude navode na glupo pitanje da li unosim dovoljno vode, sa očima bolje pokisle zemlje koje su trebale da budu plave i sa upadljivim ožiljkom na desnom kolenu koji sam zaradila od oslanjanja na kadu.

Želim da budeš dobar čovek u oluji jer mislim da to možeš. To mi je potrebno. S druge strane, ne obećavam da ću biti tvoj oslonac. Ne želim to da budem. Ne želim da budeš nesrećan čovek koji u meni vidi svoj spas. Želim da budeš srećnik kojem sam samo ja nedostajala da bi imao sve. Ne znam šta može da se dogodi, ne znam šta mogu da poželim, ne znam gde mogu da pogrešim. To je prevelika odgovornost i takve stvari čine da noću ne spavam, a mnogo volim da spavam.

Ne brini, voleću te. Pa, ja tebe već volim. Ne nešto zastrašujuće i do groba, ali onako maleno i šašavo maštam o svemu što bismo mogli raditi. Nikada nećeš morati da budeš ljubomoran. Dok god budem želela da budem pokraj tebe, a izvesno je da to mogu da činim sve dok se potpuno ne raspadnemo, sigurno je da ću biti ludo zaljubljena i da me ništa drugo osim tebe i našeg sveta neće ni zanimati.

Pre nego što te previše zavolim, želim da znaš da ću ti svakako pisati i da mi nije mnogo važno da li si pored mene, miljama daleko ili pod zemljom. Ako misliš da je sve to glupo, mogu ti reći da me to čini jako tužnom i da te molim da mi to lepim rečima kažeš. Mnogo patim zbog teških reči i razmišljam o njima duže nego što bi trebalo. Dečak vodopadastih očiju mi kaže da bi psihijatar voleo time da se bavi, ja mu odmahujem rukom jer verujem da ti možeš da me spasiš od svega.

Čekajući da se i ti zaljubiš u mene,

Veštica (tvoja i svoja)

Fras brbljive savesti

„Znaš“, ozbiljnog glasa kaže meni doterana plavokosa, „on mene nikada nije varao.“ Negde između belog pogleda tamnookog crnčeta i vatrenih misli kojima bih zapalila čitavo selo ove ucveljene dame, zbunjeno mrmljam: „To ga čini posebnim?“

Vidi da ova čašica razgovora sa mnom uopšte neće biti baš jednostavna kako je zamislila i da ja nisam ona žena što-tupo-klima-glavom-dok-ti-baljezgaš-gluposti-i-još-ti-govori-da-si-sve-u-pravu-ma-koliko-bila-u-krivu. Izdepiliranom rukom, obikovanom na fitnes treningu u obližnjoj teretani, značajno sklanja pramen kose sa nosa. Jasno mi je da će mi sada reći nešto što treba da pomeri moj svet.

Najzad progovara: „Znaš, meni se čini da ti sediš u svom mehuru sapunice, brižljivo čuvana od kvarnih muškaraca. Ne znaš ti ništa.“ Još nisam uspela ni da zagrajim: „Mehur sapunice? Ne znam ja ništa? Kvarni muškarci? Da li je to isto što i kvarni ljudi i kvaran zub ili je to nešto potpuno novo?“ Ona nastavlja: „Danas je retkost da muškarac bude samo sa tobom i to je prilično pohvalno. Ja sam mom Petru uvek govorila da je kavaljer što ne izlazi sa drugima.“

Sedim na baštenskoj stolici baštenskog kafića i sva sreća što sedim u hladu! Ovoj veštici potrebno je vreme da svari ovakve izjave i odlučno grabi svoju metlu spremajući se za let u nepoznato. Uz to, ispijam gutljaj limunade, vođena idejom da će kiselkasti ukus voća okrepiti moja nepca i dati mi snage da prebrodim čudnovati razgovor u kome sam se nenaoružana našla.

„Zašto misliš da ga to čini kavaljerom? Nije li logično da budeš sa osobom sa kojom jesi i da veruješ osobi sa kojom si?“ bojažljivo progovaram. „Pfff! Pa ti si luđa nego što sam ja mislila“, plavokosa se sada već slatko smeje, iako mi se čini da se taj kikot graniči sa blagim napadom panike izazvanim mojom naivnošću. „Da veruješ osobi sa kojom si? Ti to meni ozbiljno govoriš?“, pita me bez trunke šale. Strahujem šta će biti ako odgovorim potvrdno, pa samo klimam glavom, nelagodno sležući ramenima.

„Nemoj da se ljutiš, ali slatko si luda.“ Ne ljutim se, mislim se u sebi, ovo meni zvuči kao neki kompliment, bokte. „Danas svi imaju one pametne telefone“, objašnjava nerazumnoj meni, „mogu da rade šta god hoće. Zato uvek treba proveravati i pozive i poruke i imenik i društvene mreže.“ Dodaje značajno: „I poruke za koje piše da su od mame, to ne deluje sumnjivo, ali to je tek sumnjivo!“

Moja ubledela savest pala je u nesvest, tako da sada njoj prinosim limunadu i nudim joj čokoladicu da se sabere dok je žvaće. Drhti, vuče me za rukav i moli da idemo. Kaže, mi ćemo se obe frapirati ako ostanemo da sedimo ovde. Ona ne razume kakvo je to poverenje ako ti njemu vršljaš po telefonu. Mislim se: „Ženo, ne razumem ni ja, ali sedim ovde i ćutim, hajde, saberi se malo, nismo balavice, ne možemo tek tako da odemo u pola razgovora.“

Nije prošlo par trenutaka, sagovornica sa kosom boje sunca mi kaže da joj je stigla poruka od Petra i da ona mora da me ostavi jer želi da se vidi sa njim. Izgrlismo se, kao da mi nije nokautirala savest i odosmo svaka svojim putem. Ona je otrčala da se vidi sa svojim dragim kavaljerom. Ja, slatko luda, ostadoh da sedim u svom mehuru sapunice.

Savest je došla sebi, pa mi uz šeretski osmeh nudi ostatak čokoladice, pevajući da mi je verovatno potrebna. Oberučke grabim parče radosti uvijeno u foliju i zamazanih usana joj govorim da moramo sebi da nađemo neku pristojnu priliku...