Nisam
nešto sigurna da li verujem u sudbinu. Tu i tamo, pomislim da će sve biti kako
biti mora, pa uskočim u sopstvenu reč, uzvikujući parole o slučajnostima i
zagrljajima koji pomeraju univerzume i rađaju nasmejane zvezde. Mučim se,
preplićem i rasplićem, ali ne uspevam da odlučim. Da li je to to i da li je
moralo biti tako ili je tako, eto, slučajno bilo, a ne mora i moglo je ne biti
uopšte?
Tebe sam
našla negde na putu između prestanka i beskraja, na pustom uglu izgubljenog
čekanja. (Nisam ja tebe našla. Kad sam ja, pa, koga tražila?) Ušunjaš se, tako,
u moje treptaje i preturaš police po mome umu. Oprezno i bojažljivo. Polako.
Kao da je tako oduvek bilo i kao da život pre nas nikada nije ni postojao.
Umeš sa
mnom, ej. Znaš koliko je retko da neko ume sa mnom i koliko volim ljude koji
umeju sa mnom jer uglavnom ne umeju. Onda sam očerupana, izgrebana, ranjena i
slomljena, a ne volim se takva. Sa tobom mi snovi pevaju i dobro je. Moja duša
se ušuška i ne mari, a znaš koliko ona stalno nešto brine i stalno mari i
stalno plače. Sa tobom nije tako. Sa tobom se kikoće i šljašti. Stvarno, sija.
Kako se
radujem što te imam, nemaš pojma. Sve mi osmeh jedva staje na lice dok slušam
tvoje reči, pa ga trpam u džepove i tako sam srećna, srećna, srećna. Dobro, ne
trpam ga u džepove, ali lepo zvuči, a mnogo se smeškam zbog tebe.
Nisam
nešto sigurna da li verujem u sudbinu. Uhvatim sebe kako žalim što sam tolike
godine provela bez tebe, a moglo je bolje. Zahvalim vetru što ti me je poslao i
što smo, eto, sada tu.
A onda, ko
zna... Možda smo sada ovde jer je tako moralo biti i možda ranije nije bilo
pravo vreme za nas. Možda vetar nema nikakve veze sa ovim. Milion i dvesta
drugih svetova, sedam stotina pedeset i dva spoplitaja, osam života kasnije –
našli bismo put. Morala sam biti tvoja.
