Mala noćna muzika

Sve su one bile vešte, to je istina. Uvijale bi se pod svetlošću zvezda i izvodile najčudesnije pokrete. Palile su nebo i dirigovale talasima. Ona je jedina plesala malu noćnu muziku. Jedino ona bi, iskasapljena i slomljena, uvezala u klupko svoje tuge i odigrala mračnu čaroliju. Zato je i otišla, a da nije rekla ni reč. Ja sam sve to znao i usudio se da je volim. I kako bih sad bilo koga, do samog sebe, mogao kriviti što je nemam?

Razlila bi se po mojim prstima kao prokleto mastilo. Tu i tamo, uhvatim sebe kako maštam o njoj.

Nikada nisam upoznao balerinu. Onda sam upoznao nju i pomislio sam da ne želim da upoznajem više nijednu ženu. Jasno je, ima lepših, ima boljih, ima srećnijih, ali – zašto bi se to mene ticalo? Bila je moja i nisam mogao da poželim ništa drugo. Ništa, osim da je imam.

Kao što to biva u svakoj propaloj priči, više je nemam. Nemam je i to nemanje mi nagriza svaki organ u telu. To nemanje mi uzima dušu i otima život. Njen odlazak je na mom telu ispisao takvu tugu, da sam, oslikan čemerom gvozdene strasti, vazda dalek svakome ko mi priđe. Valjda zato, više mi niko i ne prilazi. Nemam je. Nemam je. I više je nikada neću imati.

Sve su one bile lepe, to je istina. Oblačile bi lepršave suknje boje osmeha i vezivale svetlucavi obod želja oko tananih strukova. Lomile su sećanja i slikale snove. Ona je jedina zaista i bila mali san. Jedino ona bi, ranjena i mrtva, pokupila prnje rasutih sećanja i otplesala tamno nebo. Zato je i otišla, ne priznavši da me (možda) još uvek voli. Ja sam sve to znao i dopustio sebi da je izgubim. I kako bih sada bilo koga, do samog sebe, mogao tući po prstima do sudnjeg dana? 

Ušunjala bi u moje misli kao zloćudni tumor. Razbrašnjavila bi prah po mojim dlanovima, pa se kikotala sama sa sobom. Gospode blagi, kako se samo kikotala, kao luda... Nosila bi belo, bojila svet u roze i sanjala u crnoj boji. Maštala je o tome da dobije sve, a ja sam znao da to već imam. I jednostavno sam je ispustio. 

Zlatasta prašina

Možda

Zlatasta prašina

Možda i ne

Možda

me je voleo

Možda i nije

I zašto bi išta od toga

važno bilo?

Zar ne?

O propaloj ljubavi

Šta znam, kazao je da je voli, onda je prestao da je voli i počeo da je guši. Nije ni prestao da je voli, istini za volju, ali je nikad nije ni voleo kako treba. Voleo je onako kako on misli da treba; mlako, ljubazno i podgrejano. Mlitavo i tanko, a to ne valja, bre. Pa, ne voli se ona tako.

Ukratko, to je cela ta priča. Ovo što sledi, to nije ta priča, to je ono što je on napravio od nas i to je moja nemoć da zadržim istinu u sebi. Mi sad vučemo njegovo telo po betonu, a uopšte nije moralo tako da bude...

Ja sad nosim tamni šešir sa širokim obodom, a ona dugačku haljinu u boji noći. Veče je mirno i ovde nikoga živog nema, sem nas. Nema fijuka vetra, nema nejasnog žamora ili tihog coktanja. Čuje se samo kako uzdiše dok vuče njegovo beživotno telo i zvuk teške lopate kojom stružem po napuklom betonu (namrgođena jer sam se uopšte uplela u sve ovo).  

Ja znam, neko bi rekao da smo ga ubile i da nema govora o tome da li smo krive. Ne bih ja to baš tako sročila. Postao je krpelj, znate. Smestio se pod njenu kožu i nikako nije hteo da izađe. Ne onako romantično, ne tako. Već onako da je plakala i molila da ode, ali on nije imao nameru. Onako da je nožem sekla po sopstvenom telu, u očajničkom pokušaju da ga se otarasi, ali uzalud. 

Uostalom, on je uvek govorio kako je pun razumevanja, pa ja nekako cenim da bi i ovo trebalo da shvati. Mislim, ovu svoju smrt jer je, ionako, on kriv za nju. Nije kao da bismo mi na njega prve krenule, daleko bilo.

Počeo je da je guši, ona mu je rekla da prestane to da radi, ali nije hteo. Pokušala je da ode, ali ne bi joj to dozvolio. Pokušala je da umre, a ja to ne mogu da gledam. Znate, meni moja osetljiva priroda ne dopušta da gledam kako neko muči one koji su mi dragi. I tako smo, razumete sada, nekako i skovale ovaj plan. Tako nekako sada i kopamo ovu raku, malo zbog ljubavi, malo zbog prijateljstva, malo jer je noć mirna. Tako nekako, valjda ćemo sprati ovu krvavu istinu do svitanja...  

Koraliva

Prstima se igram sa rubom haljine i ne krijem rane.

Čekam da život stane; bojim se ne voli moje mane.

„Mogla sam da ti napišem to dete, ali ti si hteo pravo.

Sašila bih je od vune, pa bi mislila tvojom glavom.“

Hvata me za ramena i gleda kao da sam izgubljena:

„Ženo, kako to razmišljaš? Znaš li da to nije zdravo?“

Skupljenih uglova očiju koje grizu, odbrusim sumorno:

„Kako znaš da nije normalno kad nisi ni probao?“

Vidim da mu je osmeh pomračen, ali britko blebećem:

„Til umesto izgrebanih kolena, dugmad umesto očiju;

Sada biraj – plavo, crno, braon, zlatno, srebrno:

pamtim, zeleno si uvek voleo, neka bude lepo zeleno!“

Mislim da je u neverici i da želi moje lice na poternici.

Hvata se za glavu i odlazi, kaže: „Gde li su ti nalazi?“

Ja sam dobro, samo sam malo umorna od samoće.

Ja sam dobro, samo me mrak u svome društvu hoće.