Sve su one
bile vešte, to je istina. Uvijale bi se pod svetlošću zvezda i izvodile
najčudesnije pokrete. Palile su nebo i dirigovale talasima. Ona je jedina
plesala malu noćnu muziku. Jedino ona bi, iskasapljena i slomljena, uvezala u
klupko svoje tuge i odigrala mračnu čaroliju. Zato je i otišla, a da nije rekla
ni reč. Ja sam sve to znao i usudio se da je volim. I kako bih sad bilo koga,
do samog sebe, mogao kriviti što je nemam?
Razlila bi
se po mojim prstima kao prokleto mastilo. Tu i tamo, uhvatim sebe kako maštam o
njoj.
Nikada
nisam upoznao balerinu. Onda sam upoznao nju i pomislio sam da ne želim da
upoznajem više nijednu ženu. Jasno je, ima lepših, ima boljih, ima srećnijih,
ali – zašto bi se to mene ticalo? Bila je moja i nisam mogao da poželim ništa
drugo. Ništa, osim da je imam.
Kao što to
biva u svakoj propaloj priči, više je nemam. Nemam je i to nemanje mi nagriza
svaki organ u telu. To nemanje mi uzima dušu i otima život. Njen odlazak je na
mom telu ispisao takvu tugu, da sam, oslikan čemerom gvozdene strasti, vazda
dalek svakome ko mi priđe. Valjda zato, više mi niko i ne prilazi. Nemam je.
Nemam je. I više je nikada neću imati.
Sve su one
bile lepe, to je istina. Oblačile bi lepršave suknje boje osmeha i vezivale
svetlucavi obod želja oko tananih strukova. Lomile su sećanja i slikale snove.
Ona je jedina zaista i bila mali san. Jedino ona bi, ranjena i mrtva, pokupila
prnje rasutih sećanja i otplesala tamno nebo. Zato je i otišla, ne priznavši da
me (možda) još uvek voli. Ja sam sve to znao i dopustio sebi da je izgubim. I
kako bih sada bilo koga, do samog sebe, mogao tući po prstima do sudnjeg dana?
Ušunjala
bi u moje misli kao zloćudni tumor. Razbrašnjavila bi prah po mojim dlanovima,
pa se kikotala sama sa sobom. Gospode blagi, kako se samo kikotala, kao luda...
Nosila bi belo, bojila svet u roze i sanjala u crnoj boji. Maštala je o tome da
dobije sve, a ja sam znao da to već imam. I jednostavno sam je ispustio.
Нема коментара:
Постави коментар