Mrtva balerina

Zašto ostajem sam,

zašto gutam mrak

Ubija me tvoj odlazak

i svaki pedalj tvoga tela

i svaki netaknuti dodir

Šapat ranjenih plesača

i tanki omot sreće,

isklešem ti lik u spomenik,

ali zaborav te neće

Ni korak pošten ne napravim,

već te osećam na grudima

Spoplićeš mi svaki nemir,

posle tebe ne umem sa ljudima

Uspavane piruete

i zelenkasti prah čežnje

Posle tebe mi duša zaspati ne sme

Kunem ti se u sve pesme

Očarala si me 

Prodao sam te

03.12

Toliko je lepih stvari, a ja ih nekako sve ponovo svedem na tebe. Ostavi me već jednom. Preziri me. Povredi me. Samo me pusti na miru. Gledaj me kako se davim u čamotinji i zadovolji se uvijanjem mog struka pod tvojim dodirom. Uzmi, baci kosku gladnom psu i ostavi me da lipsam ovde. Večno za korak dalje od tebe. Večno zbog tebe.

Sanjala sam tvoj dodir i probudila se mrtva. Dah mi je isečen, a duša izrezana na froncle. Nekad mislim da si me ubacio u ogromnu mašinu koju držiš u uglu dvorišta, pored one biljke sa ogromnim listovima, u onoj saksiji prokletstva.

Ledenim rukama si mi iščupao srce iz grudi i nacepao ga kao mirisnu testeninu. Lepo si me isekao na komade i moje delove tela samleo, mešajući me sa prahom bola, sve dok nisam postala otrov. Onda si me popio i učinio da zauvek ostanem u tebi. Nešto pri dnu čaše, ostavio si i dao meni da ispijem, da imam kako da puzim po ovom beznađu našeg nemanja.

Proklet da si, od jedne žene si napravio ukusni obrok i uništio svaki gram nade da ćemo ovo nepostojanje preživeti čitavi. Ne postojimo, dragi moj. Nas nema i zato smo ovako načeti. Samo smo skupa bili potpuni. Ja da ti kažem, skupa, skupa smo mi živeli, a ovo – ovo je jedna nesreća.

Kada dođe zima, ja se slomim u deliće i svakim svojim delom te dozivam. Zimi si me najviše voleo. I zato zima boli svaku moju kost.

Više ne znam ni da li želim da se vratiš. Ne želim. (Mene niko ništa ne pita.) Uvek dođeš. Uvek ponovo dođeš.  

Čudnovata

Kako si sve odjednom?

I veštica i vila.

I nebo i dno.

Ne znam da li me teši ili plaši

što nisam prvi koji je naseo.

Lepršavi san i noćna mora.

Klepet boja, samo moja,

svoja, tuđa, svačija, ničija.

Bezgrešna i prodana.

Odeni me u kaput suza,

pospi stvarnost pesmama,

stvarnost kroji, izmišljaj;

samo me ne ostavljaj.

Kako si sve odjednom?

Umirem li sa tobom 

ili za tobom?  

Čarobna prašina

Ako si jednom bio srećan,

šta to sad za tebe znači?

Gde je tvoja sreća?

Ako si jednom disao prah zvezda

i prstima šarao po oblaku snova,

da li je čarolija u tebi ostaje zauvek

ili ipak možeš da je izgubiš?

Ako si jednom bio nebo

i ako si zagrlio dugu,

možeš li ikada ljudski oprati ruke?

Ili moraš da kupiš nove šake?

Kako da kupiš šake?

Sve i da ih kupiš,

kako da znaš da su taman?

Mislio si da je život bez nje taman, 

pa nije…     

Kornjačina krv

Polako i neprimetno,

tama se uvukla u kosti

i vuče se tvojim korakom.

Spopliće te, raspliće te,

kida i razdire.

Uvukao bi se kao kornjača

u oklop, da ti je.

Korenje pospi po kosmosima

i potkreši rastinje;

ova tuga nije tvoja, to je nešto tuđe.

Čaj je hladan i soba miriše na kraj,

a otkud sad kraj

kad dobro znaš da nije

ni otpočelo kako valja?

Kako će sad ovaj kraj valjati?

I gde si video kraj koji valja?

Da u sebi imaš krv kornjače,

pa da pobediš ove nedaće,

pa da zec čeka da ga skuvaš u čorbi,

a ti ga nikad ne bi skuvao

jer nisi takav čovek,

a i nisi čovek nego si kornjača.

Da ti je da odlučiš jedared

šta si i ko si i koju boju dišeš

i ima li ovo zeleno kraj.

Svet bi bio mnogo bolji da si ti

sav svoj, a da nisi krojen po meri

i da se ne stidiš što je tvoja mera

neka druga mera od mere

koju je ovaj zamislio.

Neće ovaj disati tvoje jutro 

i šta se to njega, onda, tiče. 

Lažljivi san

- Odakle si?

- Sa druge planete.