Toliko je
lepih stvari, a ja ih nekako sve ponovo svedem na tebe. Ostavi me već jednom.
Preziri me. Povredi me. Samo me pusti na miru. Gledaj me kako se davim u
čamotinji i zadovolji se uvijanjem mog struka pod tvojim dodirom. Uzmi, baci
kosku gladnom psu i ostavi me da lipsam ovde. Večno za korak dalje od tebe.
Večno zbog tebe.
Sanjala
sam tvoj dodir i probudila se mrtva. Dah mi je isečen, a duša izrezana na
froncle. Nekad mislim da si me ubacio u ogromnu mašinu koju držiš u uglu
dvorišta, pored one biljke sa ogromnim listovima, u onoj saksiji prokletstva.
Ledenim
rukama si mi iščupao srce iz grudi i nacepao ga kao mirisnu testeninu. Lepo si
me isekao na komade i moje delove tela samleo, mešajući me sa prahom bola, sve
dok nisam postala otrov. Onda si me popio i učinio da zauvek ostanem u tebi.
Nešto pri dnu čaše, ostavio si i dao meni da ispijem, da imam kako da puzim po
ovom beznađu našeg nemanja.
Proklet da
si, od jedne žene si napravio ukusni obrok i uništio svaki gram nade da ćemo
ovo nepostojanje preživeti čitavi. Ne postojimo, dragi moj. Nas nema i zato smo
ovako načeti. Samo smo skupa bili potpuni. Ja da ti kažem, skupa, skupa smo mi
živeli, a ovo – ovo je jedna nesreća.
Kada dođe
zima, ja se slomim u deliće i svakim svojim delom te dozivam. Zimi si me
najviše voleo. I zato zima boli svaku moju kost.
Više ne
znam ni da li želim da se vratiš. Ne želim. (Mene
niko ništa ne pita.) Uvek dođeš. Uvek ponovo dođeš.
Нема коментара:
Постави коментар