Čamotinja raspevanog uma

Moja ti,

Satkala si moju tihu stvarnost od svojih bolnih nemira. Probudila si šarenu sigurnost u grudnom košu ovog mraka.

Ne sećam se jasno kako su dani izgledali bez tebe. Bilo je suza, bilo je bola, bilo je jecaja. Ah, toliko je bilo tuge!

Ušetala si u moj zazidani svet lakim korakom tankog šaputanja i na pločnicima trotoara svuda kredom naslikala naša imena. Tako sam srećna što postojiš!

Istina je da imaš oči boje nedostajanja. Čini se da one radoznalo prizivaju mrtvi čvor na omči ludila, ali ja ipak mislim da se u njima rađa večnost. One govore sve o tvojoj nemoći. Sve o proćerdanoj ljubavi.

Nestvarna neobičnosti, toliko je spokoja mome srcu pružio nespokoj tvojih uzdaha. Bledim rukama šaraš svetlost po mračnim sobama moga uma, pozivajući me da se sklonim od tuge. Rubovima rumenih usana prevrćeš turobnu realnost, oslobađajući jutro iz kandži straha.

Vešto se kradaš po hodnicima arterija i bojiš ih radošću.

Ja živim! Ja najzad dišem! Otkopčala si prsluk razarajuće čežnje sa mojih grudi i bacila ga u vulkan zaborava. Mirisom čempresa oduvala si prošlost, a budućnost začinila mekim obrisima umetnosti.

Čujem da me noću tražiš, dok zamišljeno stojim na obali postojanja. Bojiš se da me ne udavi talas jezivog plača. Strahuješ da me ne izgubiš.

Ne boj se, moje lepršavo postojanje, ne idem ja nikuda. Meni je vazduh naredio da pišem sreću pored tebe.

Umotana u beli veo spokoja,

Tvoja ja 

Princ užurbanih četkica

Pst, ako ne moraš da odlaziš, ne idi nikuda. Večeras pečem ove pogačice sa sirom jer me miris lisnatog testa mislima vraća na minute koje smo proveli razmenjujući putene poglede. Ovde. U ovoj kuhinji straha. U ovoj kući želje koju si sagradio rečima.

Hajde, ne idi nikuda jer sve dodire bojiš u zlatne tonove nemira. Sećanja koja imam na život bez tebe postala su mutna. Ti si sva sreća univerzuma posuta na astal natopljen suzama. Pomisao na dan bez tebe postala je potpuno suluda.

Dah smrti upliće se u moju kosu i spopliće me na svakom koraku. Ne ostavljaj me da čamim u bokalu samotnih igara.

Budi tu jer platno mojih bedara slikaš mednim dlanovima. Dok te gledam, razlozi koji svedoče protiv smrti oživljavaju iz pepela.

Moj voljeni, drhtavih usana dozivam te u noći. Stisnutih dlanova šapućem slogove tvoga imena. Čežnja za tobom zadala bi konačni udarac mom sivilu. Jecaje za tobom ja ne bih ni podnela.

Tvoja ramena sliče krilima izbavljenja. Nema straha kada si tu. Celivaš osmehom, budiš korakom. Heroj si moga sveta i zašto bih ja dalje tragala za srećom?

Moj sneni oblače, ne odlazi! Gde bih ja bez tebe? Šta bih radila kada mi na uglovima usana ostanu čokoladne mrvice koje ne osetim? Čemu bih pošla ako nisi moj? Zašto bih disala?

Ti si anđeo ljubavi koji uliva snagu svojim toplim dahom. Ti si vatreni zagrljaj koji lomi prazninu u grudima.

Hej, gospodaru moje sete! Ako ne žuriš, dođi ovde, budi kraj mene. Govori mi o svemu što je bilo i što može biti. Uvij me u maramu šivenu od želja i spakuj u džep zimskog kaputa. Vodi me svuda sa sobom i brani me od tame.

Moje svetlucavo čudo, čuvaj nas. Nije svet pod ovim nebom tako srećno mesto. Previše zla ispisano je u godovima stoleća. Zato se pazi. Ja ne bih da dišem za oboje. Ja ne bih da sanjam bez tebe.

Palačinke prelivene suzama

Hej, nisam ni ja idealna, ne boj se. Ne daj da te otrcane fore i otmeni hod ubede u suprotno. To što moja kosa ima prirodne lokne uopšte ne znači da beleg na vrhu desne butine nije veličine grozda. To što imam duge prste ne povlači za sobom da smem da koristim oštar nož ako nema ambulante u blizini.

Uzmimo za primer doručak. Za doručak volim da obedujem šoljicu jada i tost premazan samosažaljenjem. Uh, tako se sladim dok mrmljam o svemu što mi smeta!

Zvone budilnici, vri voda, ptice pevaju, cvrčak traži prijatelja. „Ma, neka neko ugasi prirodu“, namršteno gunđam. Ne volim da ostavim tanjir u sudoperi, pa ga perem. Izmokrim belu košulju, pa proklinjem i taj mlaz koji šiklja. Onda pritisak oslabi, pa šapućem slavini da je voda glupa.

Ubrzo se setim da sam ostavila palačinke u frižideru i da će se pokvariti ako ih ne pojedem danas, pa se rasplačem što nemam nekoga kome bih sad namazala četiri sa džemom od kajsija. Dve bih ostavila sebi da im se obradujem kad se vratim kući. Onda bih se durila što imamo samo džem, a besmisleno je mutiti čokoladni krem zbog dve palačinke.

Brzo planem, često kasnim, mnogo brinem. Teško odlučujem, neutešno jecam, a tečni sapun mi obavezno iscuri na pločice. Stalno merkam šešire, ali ih nikada ne kupujem i onda se žalim kako svi imaju neko lepo perje na glavi; svi osim mene. Volim nakit. Prstenje mi spada, a ogrlice me guše. Brbljam dok traje film. Ućutim kad se uplašim života.

Nisam ni ja idealna. Ne boj se. Skretanje pogleda u mom svetu nije nezainteresovanost, nego sviđanje. To što nameštam kosu ne znači da je nisam sredila ispred ogledala, nego da ne znam šta da radim sa rukama kad naletim na tebe.

Šta znam, ja bih najviše volela da na ravne časti podelimo jednu picu sa pršutom dok sedimo na drvenim ljuljaškama. Ne daj da te izlizane reči i uvežbani maniri ubede u suprotno. 

Musavi osmeh

Sedim pred praznim listom papira potpuno poražen silinom ljubavi koju osećam prema njoj. Dakle, ovo je jedno pisano sećanje o haljini koja je uzburkala moj um. Ovo je niz reči o ženi bez koje život gubi smisao.

Bio sam savršeno srećan bez nje, istina je. Bio sam sve što sam ikada želeo da budem. Ipak, te večeri nosila je haljinu boje sirovog mesa i šešir tkan od ljubavi. Koračajući, kao lepljivu žvaku vukla je moj pogled za sobom. Kasnije sam ukačio da je prstenom skrivala maleni ožiljak kojim je potpuno uzburkala svet ovog mladog mangupa.

Pravila se da me ne primećuje do trenutka kad sam joj rekao da je najčarobnije stvorenje koje sam ikada video. Nisam znao ama baš ništa o njoj, a bio sam tako siguran da život bez nje više ne bi budio smeh.

Ona je tip žene za koji uopšte nisi znao da postoji. Ima pogled preplašene srne i bokove neustrašive boginje. Rečima niže čini, dok tankim prstima plete veo ljubavi. Tiha je, a vatrena. Sitna, ali borbena.

Sećam se... Jednom sam joj rekao: „Sva si u očima.“ Smejala se i pretvorila sva u oči, usne i osmehe. Očima boje pakla pročitala je sve moje strahove i dlanom odagnala bol koji me je godinama gutao.

Do dana današnjeg, mislim da je ovo najsrećnija priča mog života. Saznanje da je odlučila da voli mene čini me pobednikom. Misao da želi da provede večnost sa mnom čak i sada mi deluje kao želja.

Verovatno bi mi rekla nešto poput: „Matora budalo, ti već godinama misliš da sam ja s tobom zbog tvoje guste kose, urazumi se!“ Onda bi mi namignula i znao bih da smo dobro. Zato što kad ti neko tvoj namigne, svet se prevrne naglavačke i sve zvezde ti se upletu u trepavice.

Šta znam, čekam sad da dođe kući i vidi da sam joj napravio pitu sa višnjama. Ona voli pitu sa višnjama, a ja volim kad je radosna.

Ranjeni heroj

Moja ti,

Prošle noći mi je istina pokidala bubrege.

Juče je bio dugačak dan. Toliko dugačak da sam, umotavajući se u posteljinu, promrmljala par slogova koji liče na šapat orgazmičnog užitka. Toliko dugačak da me je, iscrpljenu i krhku, istina porazila i rašila jedan šav.

Setila sam ga se, prvi put ozbiljno, tek u gluvo doba noći. Godinama nakon što je odlučio da nisam dovoljno dobra za njega, ja na njega ni ne mislim. Pogodilo me je kao malj posred njuške, tako da danas imam malenu krastu na nosu. Istina, neko bi rekao da je to možda zato što sam istim zakačila vrh slavine u kupatilu, ali ja mislim da sam izašla ranjena iz borbe koja se odigrala u meni. Ne nazivam je izmišljenom jer zašto bih nepostojećim nazivala rat u kome mi je toliko puta nanešen bol.

Sigurno te zanima kako se osećam. Da li je strašno? Da li boli? Radujem li se?

Uplašila sam se. Videla sam krv boje klupa na kojima me je čekao. Čudno je. Mislim da nisam previše srećna. Zaštitna opna koja me je svojom zlobom čuvala od novih ljudi, najzad je napukla. Nema više nijedne prepreke koja bi sprečila nekog novog da ušeta u moj život.

Danas, sve je tako stvarno.

Danas, ja možda više neću ni žaliti što ga nema.

Danas, sve je drugačije.

Ovo ti pišem jer je moguće, iako misliš da nije. Nakon što te oglođe do koske, izaći će iz tebe i najzad ćeš ostati potpuno sama sa svojim mislima.

Kako si ti? Nadam se da te služi zdravlje. Mislim da bismo onaj dosadni čmičak koji nikako da te napusti mogle da nazovemo Makarije ili Merim. Oba imena simbolizuju upornost, a taj maleni gad na kapku uporan je kao Betmen.

Tvoja ja