Pst, ako ne moraš da odlaziš, ne idi nikuda. Večeras pečem ove pogačice sa sirom jer me miris lisnatog testa mislima vraća na
minute koje smo proveli razmenjujući putene poglede. Ovde. U ovoj kuhinji
straha. U ovoj kući želje koju si sagradio rečima.
Hajde, ne idi nikuda jer sve dodire bojiš u
zlatne tonove nemira. Sećanja koja imam na život bez tebe postala su mutna. Ti
si sva sreća univerzuma posuta na astal natopljen suzama. Pomisao na dan bez
tebe postala je potpuno suluda.
Dah smrti upliće se u moju kosu i spopliće me na
svakom koraku. Ne ostavljaj me da čamim u bokalu samotnih igara.
Budi tu jer platno mojih bedara slikaš mednim
dlanovima. Dok te gledam, razlozi koji svedoče protiv smrti oživljavaju iz
pepela.
Moj voljeni, drhtavih usana dozivam te u noći. Stisnutih
dlanova šapućem slogove tvoga imena. Čežnja za tobom zadala bi konačni udarac
mom sivilu. Jecaje za tobom ja ne bih ni podnela.
Tvoja ramena sliče krilima izbavljenja. Nema
straha kada si tu. Celivaš osmehom, budiš korakom. Heroj si moga sveta i zašto
bih ja dalje tragala za srećom?
Moj sneni oblače, ne odlazi! Gde bih ja bez tebe?
Šta bih radila kada mi na uglovima usana ostanu čokoladne mrvice koje ne
osetim? Čemu bih pošla ako nisi moj? Zašto bih disala?
Ti si anđeo ljubavi koji uliva snagu svojim toplim
dahom. Ti si vatreni zagrljaj koji lomi prazninu u grudima.
Hej, gospodaru moje sete! Ako ne žuriš, dođi
ovde, budi kraj mene. Govori mi o svemu što je bilo i što može biti. Uvij me u
maramu šivenu od želja i spakuj u džep zimskog kaputa. Vodi me svuda sa sobom i
brani me od tame.
Moje svetlucavo čudo, čuvaj nas. Nije svet pod
ovim nebom tako srećno mesto. Previše zla ispisano je u godovima stoleća. Zato
se pazi. Ja ne bih da dišem za oboje. Ja ne bih da sanjam bez tebe.
Нема коментара:
Постави коментар