Ružičasti prah

U mojim očima rumena zora sviće;

Sa usana mi sok nisi probao.

Tamnim trotoarom leti svetlo lišće; 

Život bez mene, tvoj lični pakao.

Šetam prolazom između pustih ulica.

Osećam da dan sad u nepovrat tone.

Svuda nalećem na nepoznata lica;

Postoji li zvuk koji sliči koraku mome?

Najednom padam u kovitlac žurbe,

negde gde moja stvarnost prestaje.

Strahu ponosno pokazujem zube;

Pitam se kada tačno ljubav nestaje.

Nisam načinila ni pošteni treptaj,

pod svetlošću grada vidim tebe.

U grudima umire jedan stari nehaj,

jad tvoga otrova dušu mi grebe.

Slatka strepnja, ah, tako je čudesna!

Drhtim, želim samo da pobegnem;

Moja sreća, noć je tamna, studena;

Ta, nisam slabić, da sada nestanem!

Propasti, potonuti, nestati;

Nije sada važno kako postajem prah.

Ja bez tebe ne volim ni disati.

Tvoja sam, samo tvoja, a zao je čas.

„Šta ima novo kod tebe, kako si?“

Reči ćute, ali oči istinu govore:

„Ponekad mi nedostaješ, lepa si.“

Umreću, a neću skinuti tvoje okove.

Ne pitam za tvoje dane jer užasno

boli što nisam njihov deo.

Ipak, brbljiva sam iskra istine;

Još uvek mi se čini da si kraj mene ceo.

Bolje od bio koga, ti poznaješ moj mrak

i još uvek mu se iz prikrajka čudiš. 

Znaš da biti moj nije posao lak;

Valjda se zato kraj mene ne budiš.

Dodir tvoga dlana kožu opet gori,

a tako sam srećna što si mi dušu takao.

Voleo si me i pamtiš, zato ovako boli;

Život uz mene, tvoj lični pakao.  

Svetlucavi tornado

Rekla sam ti: Govorim

o omiljenim ukrasima i izgorelim sećanjima.

Pitao si me:

Kakva si ti bajka?

Rekla sam ti: Pevam

šapat gorkih tonova umotan u plašt suza.

Pitao si:

Jesi li od neba skovana?

Sitni su sati, čini se da veruješ u moju magiju;

Nisi mi ni tako drag, ne prodajem ti tričariju.

Zvezde pitaj (smeš li?) kuda vodi tvoj laki kas;

Ako ovako nastavim, prodaćeš sve zbog nas.

Ne nudim ti laž jer ja još volim njega.

Praviš se blesav (misliš da ti moja senka treba?);

Sklanjam te od sebe, a ti se sve bliže primičeš;

Znaš li da od mojih grudi možeš da izdahneš?

Vidim duboku raku i tebe kako ležiš u njoj.

Posipaš se tamnim blatom; ti ni mojih tuga ne znaš broj!

Zubato sunce sjajem boji mi korake;

Ove sahrane ljubavi i nisu tako lake.

Zbog tvoje smrti nisam mnogo tužna

jer lepo sam ti rekla.

Kikoćem se dok te zemlja pokriva,

ližem sladoled iznad tvoga groba.

Mališan pita majku: „Ova teta – ona je zla?“,

mati veli: „Ne znam, nikad ne znaš šta je u tuđim glavama.“

Gospođo draga, ja vrlo dobro znam;

Ja sam ga na smrt davno upozorila jer videh je kroz san.

Rekla sam ti: Zidam

kulu tamnih bolova u svetu teških okova.

Pitao si me:

Otkud ti oči boje godova?

Rekla sam ti: Pišem

čarobnu istinu krvavim perom prokletstva.

Pitao si:

Da li bi jutro kraj tebe bila strašna greška?