Mrtva balerina

Zašto ostajem sam,

zašto gutam mrak

Ubija me tvoj odlazak

i svaki pedalj tvoga tela

i svaki netaknuti dodir

Šapat ranjenih plesača

i tanki omot sreće,

isklešem ti lik u spomenik,

ali zaborav te neće

Ni korak pošten ne napravim,

već te osećam na grudima

Spoplićeš mi svaki nemir,

posle tebe ne umem sa ljudima

Uspavane piruete

i zelenkasti prah čežnje

Posle tebe mi duša zaspati ne sme

Kunem ti se u sve pesme

Očarala si me 

Prodao sam te

03.12

Toliko je lepih stvari, a ja ih nekako sve ponovo svedem na tebe. Ostavi me već jednom. Preziri me. Povredi me. Samo me pusti na miru. Gledaj me kako se davim u čamotinji i zadovolji se uvijanjem mog struka pod tvojim dodirom. Uzmi, baci kosku gladnom psu i ostavi me da lipsam ovde. Večno za korak dalje od tebe. Večno zbog tebe.

Sanjala sam tvoj dodir i probudila se mrtva. Dah mi je isečen, a duša izrezana na froncle. Nekad mislim da si me ubacio u ogromnu mašinu koju držiš u uglu dvorišta, pored one biljke sa ogromnim listovima, u onoj saksiji prokletstva.

Ledenim rukama si mi iščupao srce iz grudi i nacepao ga kao mirisnu testeninu. Lepo si me isekao na komade i moje delove tela samleo, mešajući me sa prahom bola, sve dok nisam postala otrov. Onda si me popio i učinio da zauvek ostanem u tebi. Nešto pri dnu čaše, ostavio si i dao meni da ispijem, da imam kako da puzim po ovom beznađu našeg nemanja.

Proklet da si, od jedne žene si napravio ukusni obrok i uništio svaki gram nade da ćemo ovo nepostojanje preživeti čitavi. Ne postojimo, dragi moj. Nas nema i zato smo ovako načeti. Samo smo skupa bili potpuni. Ja da ti kažem, skupa, skupa smo mi živeli, a ovo – ovo je jedna nesreća.

Kada dođe zima, ja se slomim u deliće i svakim svojim delom te dozivam. Zimi si me najviše voleo. I zato zima boli svaku moju kost.

Više ne znam ni da li želim da se vratiš. Ne želim. (Mene niko ništa ne pita.) Uvek dođeš. Uvek ponovo dođeš.  

Čudnovata

Kako si sve odjednom?

I veštica i vila.

I nebo i dno.

Ne znam da li me teši ili plaši

što nisam prvi koji je naseo.

Lepršavi san i noćna mora.

Klepet boja, samo moja,

svoja, tuđa, svačija, ničija.

Bezgrešna i prodana.

Odeni me u kaput suza,

pospi stvarnost pesmama,

stvarnost kroji, izmišljaj;

samo me ne ostavljaj.

Kako si sve odjednom?

Umirem li sa tobom 

ili za tobom?  

Čarobna prašina

Ako si jednom bio srećan,

šta to sad za tebe znači?

Gde je tvoja sreća?

Ako si jednom disao prah zvezda

i prstima šarao po oblaku snova,

da li je čarolija u tebi ostaje zauvek

ili ipak možeš da je izgubiš?

Ako si jednom bio nebo

i ako si zagrlio dugu,

možeš li ikada ljudski oprati ruke?

Ili moraš da kupiš nove šake?

Kako da kupiš šake?

Sve i da ih kupiš,

kako da znaš da su taman?

Mislio si da je život bez nje taman, 

pa nije…     

Kornjačina krv

Polako i neprimetno,

tama se uvukla u kosti

i vuče se tvojim korakom.

Spopliće te, raspliće te,

kida i razdire.

Uvukao bi se kao kornjača

u oklop, da ti je.

Korenje pospi po kosmosima

i potkreši rastinje;

ova tuga nije tvoja, to je nešto tuđe.

Čaj je hladan i soba miriše na kraj,

a otkud sad kraj

kad dobro znaš da nije

ni otpočelo kako valja?

Kako će sad ovaj kraj valjati?

I gde si video kraj koji valja?

Da u sebi imaš krv kornjače,

pa da pobediš ove nedaće,

pa da zec čeka da ga skuvaš u čorbi,

a ti ga nikad ne bi skuvao

jer nisi takav čovek,

a i nisi čovek nego si kornjača.

Da ti je da odlučiš jedared

šta si i ko si i koju boju dišeš

i ima li ovo zeleno kraj.

Svet bi bio mnogo bolji da si ti

sav svoj, a da nisi krojen po meri

i da se ne stidiš što je tvoja mera

neka druga mera od mere

koju je ovaj zamislio.

Neće ovaj disati tvoje jutro 

i šta se to njega, onda, tiče. 

Lažljivi san

- Odakle si?

- Sa druge planete. 

Ako ti nekad ponestane razloga

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

seti se da snivam mrak

i preživljavam jutro.

Seti se da umem da pevam,

ali ne smem

i da mekim plesom

prekidam smrt.

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

ne zaboravi da

plačem kao malo dete.

I da skrivam galaksije

u očima.

I da osmehom

bojim dan.

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

ne znam da li da mi kažeš to

jer ću možda umreti.

Ili samo da ideš

i da me ostaviš da jecam.

Jedno znam – 

nikada se više nemoj vraćati. 

Plavičasti strah

Sve je bilo u redu. I onda, odjednom, niše ništa nije bilo u redu. Sada mi nemir nagriza utrobu, dok svetlucavi svici lete mojim venama i pale strah. Udružena četa letećih beštija petlja mi po krvnim sudovima i mrsi ih u čvorove. Bojim se, istina je.

Strahujem da ću propustiti da izađem na peronu svoje istine. Otuda, ostaću sama. Plašim se da ću ostati zarobljena na ovom koloseku nadanja i da me više ništa neće spasiti davljenja. Ne želim da budem ovde. Ja ovo uopšte ne želim.

Ne voliš me dovoljno ni za šta i to je najvažnija lekcija koju moram savladati. Ne voliš me ni za nemanje. Ne umeš ni da me nemaš. Voliš me više od toga, pa zubima kidaš sopstvene vene i vezuješ se u klupko očaja i umireš za mnom, stoti put. Nisi mrtav, zar ne? Meni deluješ poprilično živ.

Zašto baš ja? Mogao si da čezneš za nekom drugom devojkom. Bože, toliko su lepe i toliko lake. Život sa njima je subotnje jutro koje te miluje, a ja sam četvrtak uveče od koga nikad ne znaš šta da očekuješ. Zašto onda ja? Šta radim u tvojim snovima? Uguši me.

Dobro sam. Ja sam zaista dobro. Nekada se spotaknem o tvoj glas. Nekad me osmehom izgrebeš po laktu. Nekad prevrnem prašnjavi dušek uspomena i zakašljem se na tebe. Inače, sve je u redu. I nije važno.

Ne mari ako me poželiš ponovo. Više nije važno šta ti želiš. Po prvi put. Prvi put neću guliti kolena zbog tebe. Prvi put se neću uviti u plašt očaja da bih ti bila nalik. Prvi put, a da ne crtam slatkaste večeri tvojim čađavim mislima.

Pa, šta ako ti nedostajem? Misliš da sam ja dobro? Misliš da me neprospavana čekanja za tobom nisu ranila? Da mi sreća miluje skute? Ti si živeo. O, kako si se samo naživeo... Ja sam, tek, preživela. I po prljavim hodnicima nadanja tražim izlaz.

Ne mari ako me poželiš ponovo i ako ti nedostajem. Ako nisi dobro. 

Nisam ni ja.

Buka u plućima

Treba mi da me voliš glasnije. Da ujutru ćutimo, da trepćemo u tišini i da me dišeš. Da farbamo šareni kikot u tonove naših uzdaha i da rečima slikaš moje nebo. Treba mi da budem dobro i da odemo daleko, a ja nikad nisam dobro kad odem daleko ako nemam svoj dom i znam da od ljudi ne treba da praviš dom, ali ko uopšte može da određuje šta je dom.

Treba mi da me voliš glasnije. Da ti nedostajanje nagrize vene, pa da shvatiš da ne želiš da ti nedostajem, pa da to više nikada ni ne dopustiš. Da kažeš prodavačici u pekari da me pusti da odlučim šta želim jer ja ne mogu da odlučim tako brzo i šta ako odlučim pogrešno pa uzmem nešto bajato i samo mi bude bljak. To nam ništa dobro neće doneti.

Treba mi da me voliš glasnije. Da u mene šiješ prolećne dane, da se igraš mojom kikom i da me zoveš svojom. Da ne odlaziš od mene i da nas svako svitanje dočeka spremne. Treba mi da se nastanim u tebi, da pustim korenje na tvojim ledjima i da ti verujem. Treba mi da znam da sam ti dovoljna i da ugušiš u meni svaki krak sumnje da to ne mogu biti.

Treba mi da me voliš glasnije. Da urlaš kako ne želiš da živiš bez mene i da svi to znaju. Da potoci krvi prave bljutavu smešu od tvojih organa na pomisao da odlazim. Treba mi da me voliš baš mnogo jer, ispostavlja se, drugačije ne može.

Treba mi da me voliš glasnije. Ja mislim da kod mene sve može, ako me dovoljno voliš. I to je bezveze, ali tako je i ja tu ne mogu ništa. Zato, kad bi me voleo glasnije, ništa ovo ne bi bilo važno. Hej, pa ja sam ionako ista kao ti. Ko bi bolje razumeo bežanje od istine? Ko bi se bolje pravio da nije bilo ništa što je bilo, ušuškavajući se debelim jorganima treptaja?

Treba mi da me voliš glasnije. Da brojiš zvezde mojim imenom, da živiš talase u mojoj kosi, da šaraš nebo mojim venama i da mi umireš pod jezikom. I da to svi znaju. Treba mi da me voliš glasnije. I samo to mi treba. To bi bilo dovoljno. 

(Idi.) 

Staro koliko i ljubav

Bila je nebo noću i vulkan danju. I slomila je svako sećanje u meni. I rodila je svaki san. Uvek nalećem na nju. Bila je sve što sam mislio da ne želim i sve bez čega mogu, a onda se ispostavilo da samo nju želim i da jedino bez nje ne ide. Uvek nalećem na nju, a kad ne nalećem, onda se potrudim da naletim jer bih bez njenih očiju poludeo.

Znam da joj je bolje bez mene, ali meni nije nimalo dobro bez nje. Jasno je da nikog nije briga kako je meni, ali meni je stalo da budem dobro, a bez njenog osmeha jesam sve, ali nisam dobro. I onda, tako, uhvatim sebe kako razmišljam o njenom osmehu i o tome kako se više niko nikada nije tako smejao, ni pre ni posle nje. Pa razmišljam o tome danima. Noćima. Stalno. (Pretpostavljam da ludim.)

Tako lako upadneš u ponor iz kog si mislio da si se iskobeljao. Dno puno suvih dlanova koji bi se hranili tvojom krvlju vapi za svežim mesom i previja te prazninom. Mislio si da se ta rupa zatvorila. Da ni ne postoji. Kako si samo naivan... Tupav... Gde si još, pa video, rupu koja se sama zaceli? Kao da se ispod konca ne krije nesreća. Kao da bi mogao da udahneš jutro, a da je se ne setiš.

Univerzum se zaljubio u nju. U lokne je uplela dah proleća. I šta bih ja tu, sad, ovako mali, mogao da sanjam? Već sam je jednom imao, a sreća te ne čeka dva puta. Boli je uvo da te čeka. Spoplićem se o njen glas odasvuda i uvijam se njenim kikotom kao prokleta sarma. Univerzum je želi za sebe, a ja moram da je imam.

Stalno mi je govorila o jednoj staroj priči – sada sam već poprilično siguran da ju je izmislila... Jednom davno, u dalekoj zemlji živeo je prosjak. Bio je umoran i gladan do iznemoglosti, nogama već u grobu. Jednog tmurnog jutra video je prelepu devojku. Ličila mu je na vilu. Najednom, sinula je svetlost i osetio je da mu se život razdanio. Svakog narednog svitanja, prvo bi pomislio na lepoticu i brojao je male večnosti do trenutka kada će je ponovo videti. Prošla bi pored njega, ni ne pogledavši ga, umršenih uvojaka i toplih očiju. Više nikada nije bio tužan. 

Zatvorenice

„Hej, svilene novajlije! Bićete moja slatke male kučke!

Dugokosa, tvojom grivom ribaću pod nakon svake tuče.

Crnooka, ne skreći pogled! Ti ćeš jezikom lizati pločice.

Želim da ništa na svetu ne sija tako kao pod moje tamnice!“

Dobra Roni iz policije ima košulju boje neba i pendrek za pasom;

Pitaj Roni ako ti cigareta treba, da na tebi upali vatru žaračem.

Zidovi su zastrašujuće svetli, a vazduh beskrajno daleko;

Zato, budi dobra, šapni samo sebi samoj ako ti treba neko.

„Znaš li šta baš mrzim u zatvoru?“, pita ozbiljno, umršene kose.

„Osim mojih hladnih ruku i toga što ti noge nisu odmorne i bose?“

„Tako si pozitivna, tako sam srećna što te svuda ima, veštice jedna.

Mrzim obroke i žao mi je što ti je za život sa mnom plata tako bedna.“

„Hej, čupava moja, imaj na umu da ga sigurno nisi sama ubila,

a i ni sa kim ne bih, ni u ludilu, radije, nego sa tobom ovde trunula.“

„Mogao je da me voli kao pošten muškarac i sve bi sada bilo u redu,

mogao je me da voli kako čoveku dolikuje, pa ne bismo zapale u bedu.“

Dotove kapije omražen su zatvor za posrnule i izgubljene žene zla.

Zarđale su Dotove kapije mračni dželat davno proćerdanih snova.

Zapadno krilo gornjih samica gasi sjaj blještavog popodnevnog sunca;

Nigde stvarnost nije tako teška, kao na mestu gde je život jedna greška.

Umornih očiju u dvorištu sikće: „Ove noge nisu pravljene za hodanje“,

dok za njima gomila preteće viče: „Stigle su male gospođice magične!“

Svake noći na smenu jedna jeca stisnutih zuba, dok druga drži stražu;

Stalno snivaju isti san u kojem dele smrtonosnu Roninu milimetražu.

„Dobijam sunčanicu i kunem ti se svime, od disanja imam nelečene rane.“

„Bolje ćuti, moja mila, da te ne čuju ili smo ovde odbrojale dane.“

Najbučnija prokletinja za laku noć lepi šamar preko tamnih usana;

Novo tmurno veče, stara umrljana jastučnica, jedna ista tura plakanja.

Moja pesma

Ova pesma nije o tebi

i ne znam zašto misliš

da imaš prava

da veruješ u nju.

Pa šta

ako smo jednom

brojali zvezde

i ako mi je srce igralo

zbog tebe?

Pa šta

ako si mi jednom

ljubio oko?

Ova pesma nije o tebi

i bolje bi ti bilo

da to sebi

utuviš u glavu.

Kao da je važno

što sam bila tvoja

i što bih se prosula

u srebrne zvezde

pod tvojim postojanjem.

Kao da je važno

što nijedno sećanje

nije lažno,

što smo se voleli

i slomili nas

u paramparčad.

Ovo nije pesma o tebi,

tako da te najlepše molim

da odeš iz nje.

Oktobarsko veče boje patlidžana

Meni se večeras živi.

Meni se gori do kraja.

Meni se sada ljubi.

Grli mi se i gine.

Pa, budi moj!

Budi moj, makar malo.

Samo ove noći.

(Jer sutra lako nestaje.)

Meni se sada voli.

Sada živi.

Sada umire.

Meni se pleše pod sjajem hiljadu zvezda.

Gori mi se u večni plamen.

Tka mi se nebo na tvome dlanu.

Čuješ li me?

Voli nas jer nas nikada više nigde nećeš naći.

Voli nas jer kraj se bliži;

Više me nikada, baš nikada, nećeš taći.

Dok te nije bilo

Dok te nije bilo

Disala sam tamnu maglu

I grčevito

Zubima kidala misao o tebi

Srebrni sag

Prstima bih petljala

Pahulje

U snovima šetala

I butinama stiskala strah

Dok te nije bilo

Krvlju sam šarala zidove

I mokrim dlanovima

Tešila suvu zemlju

Nebeski svod

Suzama pekla

Ljubav

Grudima sekla

I jezikom ubila dan

Šarenkaste oluje

U roze se farba plafon njihove sobe;

Zidovi jajnika boje su im borbe.

Da li ti je neko govorio o njima?

Znaš li da noću bose hodaju snovima?

Male nastrane devojčice…

One nose pletenice i oblače šećerni kaput;

Zvonki kikot i tanki, slatki šapat.

Da li ti je neko govorio o njima?

Znaš li da jutra šiju dugim prstima?

Male nastrane devojčice…

Ne pitaju se za godine jer vila ne broji;

Naučile su jednu zapovest: prevaranta zakolji.

Da li ti je neko govorio o njima?

Znaš li da nose vodeni prasak u grudima?

Male nastrane devojčice…

Skrojena smrt

Danas su ga svi mnogo voleli.

I svakoj je pripadao, a nije bio njen.

Mogu li da ga sahranim,

a da neko od vas bude dostojanstven?

Sveće su iz kućnog salona.

Grobljanski kolači mirišu na njega.

Ako neko hoće nešto da kaže,

neka kaže, šta čeka?

Lep kovčeg sam u podrumu imala.

Cveće je iz bašte, to je istina.

Hoćete da kažete

da sam ja sve ovo planirala?

Samo sam ga ja volela,

to je jedina istina.

Nisam, ali: sve i da sam ga ubila,

zar bih ja išta mogla biti kriva?

Čupava lutka

Šljokice, roze, duge i ljubavi;

Haljine, osmesi, sjaj i pištolji.

Sveta sam dva, sudar u telu;

Ja ispuniću svaku tvoju želju.

Dragi, ne znam zašto si zbunjen,

tako sumanuto sluđen, lak si plen.

Mogla bih da ti dam otrov za večeru;

Nožem po grudima da ti crtam sreću.

Jutro otvara svoje kapke,

lako bih te ubila;

Noć svoj spokoj poklanja,

ništa ne bih radije, nego tebe ljubila.

Biseri, čipka, belo, slatki snovi;

Pletenice u kosi i gvozdeni okovi.

Sveta sam dva, oluja koja diše; 

Ni na jednu drugu nećeš misliti više.