Krvavo pismo

 

Dragi ti,

Pišem ti pismo jer je sećanje na tebe postalo previše bolno. Istina je da bih volela da si pored mene.

U svakom si mome dahu, u svakome uzdahu. Postala sam slepa za sve oko sebe i potpuno nečujno tumaram ovim hodnicima užasa. Tako bih jedino mogla opisati ovaj život u kojem tebe nema. Sav si moj, a nemam te.

Čini se da samo krici strave udaraju o zidove mojih ušnih školjki kada te ugledam. Sve drugo u mom životu bledi jer ti si za mene čovek koji je mera svih stvari.

Ti si pesma. Ti si inspiracija. Ti si sve što vredi.

Sve sam manje vešta u skrivanju čežnje koja mi čupa rebra. Tvoje oči me stežu oko vrata (ni ne znaš) i zaustavljaju mi dah.

Nedostaješ. Ludo nedostaješ, a jasno je da mi nikada više nećeš pripadati. Ućutkujem misli koje mi se vrzmaju po ćoškovima uma jer iz njih razaznajem samo da ostajem sama. Napuštena. Bez ikoga. Bez tebe.

Stravično mi nedostaješ i ne znam šta da radim sa tim osećanjem. Ne marim ako misliš da je nedostajanje dosadno i da sam patetična jer ga pominjem.

Nedostajanje nije dosadno. Ono je najokrutnija igračka u svetu ljubavi. Ono je sastojak koji čorbu čini otrovnom. Možda je nedostajanje nešto najlepše što bi neko može da oseća o tebi. Recitacija svih neostvarenih dodira.

Ne znam kako da se izborim sa ovim činom u kome sam se našla i to je jedini razlog zbog kojeg ti pišem. Ne očekujem ništa jer ti više nisi moj. Ne očekujem pomoć jer bih radije prerazala svoje vratne žile nego molila za pomoć.

Samo, eto, mislim da će mi biti lakše. Ako i ne bude, znaću da sam pokušala i da moram da tražim dalje, da letim više, da tonem dublje, da nestajem brže. Sve ću učiniti kako bih sebi obezbedila srećan kraj.

Nedostaješ mi, ali volim da verujem da će to proći. O tome mislim pred spavanje. Mislim o tebi, a onda me otkucaji crkvenog sata podsete na to da je tri sata iza ponoći i da moram da spavam. Sa osmejkom na licu promrmljam u jastuk da ćeš me sigurno proći i da valja izdržati svega nekoliko noći razarajuće čežnje za tobom. Krene odbrojavanje.

Imam četiri noći da te zaboravim.

Tvoja ja

Čamac smrti

One noći kada si otišao, u meni je umro deo mene. Noći kada si otišao, jedno svetlo u meni se ugasilo. Te noći je hiljadu sićušnih lampiona jednostavno pregorelo i ostavilo me u mraku sramotne stvarnosti.

Pre nego što si otišao, sanjala sam da te nema. Sanjala sam kako se tvoj odlazak u mom telu pretvara u užarenu lavu koja, potom, nagriza svaki delić kože. Polako se sve u meni i na meni krunilo i pretvaralo u prah. Dlačice na podlaktici, flekica na butini, ožiljak ispod kolena – sve je samo počelo da otpada, da bledi i da umire. Pretvorila sam se u ništavilo i onda sam se probudila. 

Te noći kada si otišao, na kuhinjskom stolu ostala je samo grozna istina, gledajući me pravo u oči. Pokušala sam da doručkujem, ručala sam, čak sam pravila i palačinke. Izbegavala bih da pogledam u to srebro nemoći koje je piljilo u mene, bez očiju, sve sa svojim izopačenim nemanjem nade.

Odlučio si da odeš i ostaje mi nemanje jednog imanja koje nikada nisam ni osetila. Odlučio si da odeš i da mi nikada ne kažeš zašto. Odlučio si da kazniš nesmotrenost i da oližeš svoje rane. To je u redu. Samo se čuvaj.

Odlučio si da kreneš rekom o kojoj ja ništa ne znam, da zgaziš mokrim stopalima u nepoznato i ja ti više ne mogu pomoći. Odlučio si da je bolje negde drugde i zato te molim da budeš hrabar, gde god da si.

Te noći, noći kada si otišao, nisam sanjala ništa. Samo sam sedela na klupi i zurila u ćutanje. (Misliš da ne može da se zuri u tišinu?) Odlučio si da odeš i da me ostaviš da se batgram u blatu prokletog lavirinta o kome ništa nisam znala. Odlučio si da proćerdaš prošlost i da slomiš zidove koji su me štitili i da odeš u pomračinu iz koje nikada nećeš izaći.

Ostala sam sama i postiđena. Da sedim na klupi i piljim u ćutanje. Da rezbarim u zidove lobanje slova svega što mi znači i da dlanovima stiskam ljubav. Odlučio si da odeš, ali ne brini. Ništa ti nisi kriv, ja sam kriva. Izvini što nisam bila tu. Zato ne brini. Ne brini, nego mi oprosti. Dobro je…