Čamac smrti

One noći kada si otišao, u meni je umro deo mene. Noći kada si otišao, jedno svetlo u meni se ugasilo. Te noći je hiljadu sićušnih lampiona jednostavno pregorelo i ostavilo me u mraku sramotne stvarnosti.

Pre nego što si otišao, sanjala sam da te nema. Sanjala sam kako se tvoj odlazak u mom telu pretvara u užarenu lavu koja, potom, nagriza svaki delić kože. Polako se sve u meni i na meni krunilo i pretvaralo u prah. Dlačice na podlaktici, flekica na butini, ožiljak ispod kolena – sve je samo počelo da otpada, da bledi i da umire. Pretvorila sam se u ništavilo i onda sam se probudila. 

Te noći kada si otišao, na kuhinjskom stolu ostala je samo grozna istina, gledajući me pravo u oči. Pokušala sam da doručkujem, ručala sam, čak sam pravila i palačinke. Izbegavala bih da pogledam u to srebro nemoći koje je piljilo u mene, bez očiju, sve sa svojim izopačenim nemanjem nade.

Odlučio si da odeš i ostaje mi nemanje jednog imanja koje nikada nisam ni osetila. Odlučio si da odeš i da mi nikada ne kažeš zašto. Odlučio si da kazniš nesmotrenost i da oližeš svoje rane. To je u redu. Samo se čuvaj.

Odlučio si da kreneš rekom o kojoj ja ništa ne znam, da zgaziš mokrim stopalima u nepoznato i ja ti više ne mogu pomoći. Odlučio si da je bolje negde drugde i zato te molim da budeš hrabar, gde god da si.

Te noći, noći kada si otišao, nisam sanjala ništa. Samo sam sedela na klupi i zurila u ćutanje. (Misliš da ne može da se zuri u tišinu?) Odlučio si da odeš i da me ostaviš da se batgram u blatu prokletog lavirinta o kome ništa nisam znala. Odlučio si da proćerdaš prošlost i da slomiš zidove koji su me štitili i da odeš u pomračinu iz koje nikada nećeš izaći.

Ostala sam sama i postiđena. Da sedim na klupi i piljim u ćutanje. Da rezbarim u zidove lobanje slova svega što mi znači i da dlanovima stiskam ljubav. Odlučio si da odeš, ali ne brini. Ništa ti nisi kriv, ja sam kriva. Izvini što nisam bila tu. Zato ne brini. Ne brini, nego mi oprosti. Dobro je…