Zvezdani buć

Bila jednom jedna devojčica po imenu Lara. Volela je dečaka koji se zvao Lari. I Lari je voleo nju. Svi bi prevrtali očima kada čuju njihova imena jer čija su još imena sad pa tako ista i šta sad pa to znači, da li svi treba da imamo ista imena da bismo našli ljubav ili je neko od njih promenio ime fore radi ili šta se već događa...

Lara je bila lepa i stalno se smeškala. Lari je imao oči boje nežnih lešnika i uvek bi se glupirao. Lara je pričala sa ribicama i treptala zvezde. Lari je bio očaran.

Jednog dana, Lari je pomislio da može da nađe neku bolju od Lare i rekao joj je da ne mogu da nastave dalje. Lara je bila slomljena. Slomljena, ali rešena da preživi. Ubrzo, Lari bi se opijao, ljubio neke lepotice koje liče na Laru, ali uvek bi – tik pred svitanje – u snu čuo njen kikot. Lari je i dalje voli. Šta Lara ima od toga? Lari je lažljivi gad. Ne budi kao Lari. (Neće te zauvek čekati. Zašto bi?) 

Šareno opelo

Nisam nameravala da dođe do ovoga. Nisam to želela. Nikada mu ne bih naudila. Ma, nikako. Makar, ne namerno. Ta, uvek je bio tu uz mene. Uvek je bio moj. Uvek je gradio nas. Ne znam ni da li večnost postoji i zašto govorim o „uvek“ kad ga nemam, ali... On se sam(o) utkao u svaku poru mojih svitanja. Bio je tu. I bio je dobar. Ipak, ubila sam ga.

Kao da nikada ništa nije bilo. Kao da nismo podelili zajedničke noći. Kao da ne bih posegnula za njegovim dlanom u svakoj nevolji. Kao da sve što se dogodilo – naprosto nije važno.

Ja sada mogu da govorim da sam ga volela i disala. Istina. Mogu da kažem da sam mu želela sreću i da bih čupala svoja rebra za njega. Mogu da kažem da nisam imala nikog drugog i da sam samo njegov dodir osetila na koži. Mogu slagati kako sam pokušala da ga spasem i kako bih mu poklonila poslednji dah, samo da preživi.

Mogu da kažem da ću ga voleti zauvek, ali sve to naprosto nije važno. Ne mari... Bosih, hladnih stopala stojim u lokvi krvi. I šljapkam. Ja sramotno šljapkam po obrisima njegovog života. Kao da je sve u redu. Kao da se ništa nije promenilo.

Ne diše. Sada već, zaista ne diše. Rubovi moje svetle spavaćice prošarani su njegovim poslednjim trzajima. Borio se. Ja se nisam borila. Nisam ni razmišljala.

Kažem ti, nisam nameravala da dođe do ovoga. Nisam to želela. Ne bih mu naudila... I zašto me sada tako gledaš? Pa šta ako ponavljam svoje reči? Valjda je normalno da ponavljam svoje reči. Pa, čije reči da ponavljam ako ne sopstvene?

***

Svi su tu. I svi jecaju.

Svako ko ga je znao, došao je ovde i pretvorio se u propali bedž praštanja. Lepe devojke, umrljanih trepavica. Visoki momci, stegnutog daha. Suvi starci, drhtavih ruku. Govore lepo o njemu i prave se da je bio prokleti svetac, odeven u plašt običnog radnika. Glume da ne znaju kako će bez njega dočekati jutro. (Ja sinoć nisam spavala.) Zašto jecaju? Zašto, kada smrt pruža svoj dlan tek onda kada na tebe dođe red? 

Miris prženih palačinki i zvuk napuklog rebra

Da li je tebi jasno da mi nikada nismo trebali da budemo? Mi, čak, ni ne idemo zajedno. Miris prženih palačinki i zvuk napuklog rebra. Vreli letnji dan i vuneni šal debljine nožnih prstiju. Otvoreni kavez i neprijatna tišina. Mi nikada nismo ni trebali da se volimo.

Zato, eto, nikako da shvatim otkuda mi. Ja uopšte nisam tebe sanjala i nikada ne bih ni pomišljala na to da baš ti treba da budeš moj. Nikada za tobom, mislila sam, ne bih prevrtala sagove zvezda i molila vetrove da te donesu – a, ne.  Možda bih palila tvoje kosti u noći i igrala po oluji da pobegnem od tebe, ali ne bih te tražila. Šta ćeš mi?

Ipak, ovde smo. Dva univerzuma kasnije i sedam preživelih nedostajanja potom, mi nismo uspeli da pobegnemo jedno drugome. Zamišljam nas kao blede prikaze koje nevešto hodaju oko tamnog korenja i (iznova i iznova) naleću jedno na drugo, upijajući očima i rukama i jezikom tuđi život.

Istina je da nigde nismo stigli. Provela sam godine lutajući oko tvoje sene, u očajničkom pokušaju da pobegnem od tvoga glasa. Svuda bi me pratio. Do jezivih ponora u koje bih upala pred svitanje. Na pijanim slavljima boje osmeha. Nikada nisam uspela da se probudim, a da me mrtvi dlan tvoje ruke ne drži prikovanu za krevet. Još samo malo, još samo malo...

Kao raspareni par rukavica, vučemo se tako po crnoj zemlji, zarobljeni na izvoru sopstvenih demona. Bežeći od tebe, uvek bih naletela na nas. Prevlačeći košulju preko grudi, u uzaludnom pokušaju da sa sebe skinem sve što si ikada dotakao svojim prljavim prstima očaja, shvatila bih da moram da nestanem. To je jedini način. 

Onda, u tamni kutak moga uma, sletela bi sablasna misao da u svakom novom životu ponovo čekaš na mene.

Kapkejkovi ne lete

Ah,

kakva gnusna laž!

Ne možeš naći

šećerno nebo

upakovano u foliju moći,

govore.

Suludo je očekivati da

čudo ima oblik.

Govore,

nema šljokice

odevene u platno

i nema tajne u ruhu istine.

(Sve je to ovaj novi svet...)

Kapkejkovi ne lete

i devojčice se više ne smeju

i nema stvarne lepote.

I čarolija ne pleše.

Nikada nije ni čula muziku. 

Ma, kakve izmišljotine...

Ja sam video

svetlucavi osmeh

i okusio parče neba.

Ja sam kraj nje

odigrao tango beskraja

i umro u novom jutru.

Kako možeš da kažeš

da kapkejk n(ij)e proleće

kad sam ga lepo video?

Video sam je. 

Jedna mala udovica

Pišem pesmu jednom stravično živom snu.

Sama tkam svoga života nesreću.

Živi san o smrti, to je stvarnost moja;

Ako teskobu osećaš zbog toga, ja ne smem biti tvoja.

Podne je i sunce očima grozno smeta,

sparno je leto i krv se javlja kao vatrena seta.

Vruće mi je, a ne marim, bolno sam skrhana.

Ta tišina u uglu kapele, to je, dragi, tvoja sahrana.

Nema muzike i nema jecaja jer ti si tako tražio;

Tu i tamo mrmljaju da nikom nisi činio nažao.

Znam, ništa ti nije jasno i pitaš se gde je pošlo krivo.

Da bismo dotle došli, vratimo se na prošli nivo.

Ne znaš zašto bi baš tebe zadesila takva tragedija,

a zaboravljaš da život nasumice bira neprijatelja.

Bili smo zajedno tri zaljubljena meseca.

Tvoj prijatelj mi je javio da te je zadesila nesreća.

„Nesreća?“ Tih se reči sa gorčinom jasno sećam.

Tek sam te zavolela, nisam spremna smrti da te predam.

„Nesreća.“ Trebalo bi da dođem u bolnicu jer nisi mnogo jak;

Trebalo bi da dođem da te vidim i da požurim, što pre, čak.

Kočijaš je izgubio kontrolu i na raskrsnici udario u tvoju stranu sedišta.

Nekoliko teških sati kasnije, postao si nova crna priča.

Sedim u holu bolnice i osećam da deo mene nepovratno vene.

Starica u spavaćici mi govori da nema toga što ne mogu preživeti žene.

Vratimo se sada u vreli letnji dan i počnimo od samog jutra

jer ubrzo postaješ mrtav čovek i ne smem oduzeti delić tvoga duha.

Nisam spavala jer snovi okrepljuju, a ne želim sreću.

Postala sam udovica i osim praznine, ništa ne mogu i neću.

Nepomičnog tela na krevetu, gledam u beli zid plačući,

u tom trenu, zvoni moja rođaka jer ja moram nešto obući.

Brišem suze sa lica jer za tobom će mnoge plakati, a ja, jasno, nisam one.

Otključavam vrata ćutke i pitam se da li će od mene ljudi da se sklone.

Roza zna za moju narav i ne pita kako sam.

Ona otvara veliki ormar i vadi odeću za mene, stvar po stvar.

Duga crna suknja sa krupnim cvetovima boje vina,

potpetice u kojima sam sa tobom šetala i bluza tankih bretela.

Skida mi spavaćicu sa tromog tela;

Znam da se pita da li sam nešto jela.

Potpuno sam naga i potpuno slaba.

Do srži sam slomljena i zauvek tvoja.

Roza me oblači u tišini, a znam da bi vrištala.

Ne progovara sa mnom ni reč jer ja nemam ništa osim ćutanja.

Stavlja mi i ogrlicu jer i poražena biću dama;

Uzima me pod ruku jer vidi da hodati ne mogu sama.

Koračam ka kapeli i osećam poglede na bedrima.

Znam da šapuću da sam doterana i da te nisam ni volela.

Slabašna rukovanja, čvrsti zagrljaji i iskrena saučešća;

Nikom nisam rekla hvala jer niko meni nije rekao izvini.

Izvini što mislimo da znamo kako ti je.

Izvini što ti je tama uzela najmilije.

Izvini što mislimo da se za ovo spremaš.

Izvini što u životu više ništa vredno nemaš.

Ako odeš

Ako odeš, od mene će ostati bleda senka istine da smo postojali. I da si me jednom, eto, volela. Ležaću u tišini i gledati u plafon, dok mi zvuk tvog kikota para uši. Pokušaću da te ubijem, pa ću pustiti neki sentiš propalih ljubavi. Najzad ću te ućutkati i zatvoriti oči, ali onda ćeš plesati po mojim trepavicama. Naravno da ću popizdeti jer ne znam kako da te izbacim iz glave.

Ako odeš, ja ću se sav pretvoriti u onaj osećaj kad se nagutaš vode, a znaš da plivaš, stvarno znaš, pa zašto si se onda sad nagutao ove vodurine. Malo ću te mrzeti, a onda ću mrzeti sebe jer te nemam, pa ću se mrzeti jer sam pomislio na to da te mrzim, a uopšte te ne mrzim. I stalno ćeš biti tu jer mislio sam da nikuda ne ideš i kako si sad otišla, kad je trebalo da budeš tu. I neću govoriti o tebi jer ne vidim o čemu sada ima da se priča.

Ako odeš, zaboraviću na sreću jer nisam se šalio kad sam rekao da si moja sreća. I znam, biću nekad pomalo srećan, ali ne znam ni da li će mi biti drago što sam srećan ili će mi biti krivo što ti nisi tu da ti kažem zašto sam srećan. Ako o svemu ovome budem mislio, jasno je da je pravo pitanje da li ću uopšte biti srećan tada kad pomislim da sam malo srećan. Biće toliko komplikovano, a mislio sam da je sa tobom komplikovano, a ispostavilo se da je pored tebe najjednostavnije.

Ako odeš, sve naše klupe postaće moje klupe i sva naša sećanja raspašće se po parkovima u kojima sam te ljubio. O našoj zgradi da ne govorim! Pa, hej, zar bi mogla da napustiš našu zgradu, kad ona uopšte nikad nije ni bila naša, ali toliko je naša da je nismo zvali ni ona zgrada, ni naša zgrada, nego samo zgrada.

Ako odeš, siguran sam da te neću preživeti. Ostaću živ, ali disaću tvoje dodire. Po prozorima napuštenih magacina crtaću obrise tvoga struka. Na zidovima ću ostavljati patetične poruke i na jezicima lepih devojaka utiskivati tvoj otrov i odjeke istine da te još uvek volim.

Ako odeš, sigurno je da se nećeš vratiti, ja to znam. I sada ne znam da li da te pustim da ideš, kad si moja ili da te čuvam u ovoj sobi umućenih strasti. Ako odeš, ovo više neće biti moja soba i ja moram da se selim...

Prah

Ko kaže

da smem da te volim

kad si u meni napravio požar

i ostavio me da gorim?