Devojčica sa zvezdama u očima

Ležali su u postelji boje šampanjca koja je mirisala na svemir. Ona je odsutno gledala u plafon, a on je, utišavajući šum sopstvenog disanja, očekivao da nešto izusti. „Šta gledaš, Nejmi?“, upitao ju je. „Gledam u zvezde“, setno je odgovorila, ne mareći za zbunjenost koja se ocrtavala na njegovom licu.

„Ali, kako gledaš u zvezde? Ovde nema ničega.“

„Nije važno. Ja ih vidim i prekrasne su. Žao mi je što ti to ne primećuješ sada, ali to je potpuno u redu. Nismo svi isti.“

***

O njoj imam jednu malenu, naivnu teoriju koja je toliko luda da mi je neprijatno da o njoj govorim glasno. Imam teoriju da se u njenim očima davno kupala kornjača.

Znate li onu priču o zecu i kornjači? Suma svega je da je zec mislio da je nepobediv, a kornjača nije imala naročite šanse, ali je na kraju pobedila i pokazala nam da se za neke stvari isplati boriti i da ne može sve da nam padne sa neba. Ja obožavam tu priču. Znam gde se tačno nalazi u mojoj sobi, ne pitam se da li je u zelenoj ili crvenoj kutiji, ispod klikera ili magične žene, na kredencu ili u kovčegu. Znam koliko se dugo smeješ nakon što dodirneš tu knjižicu, jednako kao što znam da se u Nejminim očima jednom kupala kornjača i otuda razlivena zelena boja sa sićušnim zlatastim tačkama koje se primećuju samo na jakoj svetlosti.

***

O devojčici sa zvezdama u očima ne znam mnogo toga... Kad kažem mnogo toga, mislim na to da znam skoro sve što se može znati o njoj, ali ne znam u kom bi periodu istorije volela da je živela i ne znam da li ona zna kojim sam ja godinama opčinjena. To je nešto što je važno da znaš o nekome koga voliš, na primer.

Zato je stalno pitam sve što me interesuje. I ne tajim nego bacam zrake radoznalosti na nju iz straha da ne nestane. I ne marim ako sam joj dosadna. Zato što je najtužnije kada više nemaš nekoga koga si mnogo voleo. 

I šta ako ona jednom ode, a ja toliko toga nisam saznala o njoj? Onda ću lagati da sam dobro i lagati da neke ljude sa očima i neke ljude sa kosom uopšte ne pamtim, a kad god legnem da spavam samo ću razmišljati o nekim ljudima sa očima i nekim ljudima sa kosom. Neće biti nikoga da prepozna da lažem i da kaže da je u redu biti tužan. I da će da prođe. I da će da bude dobro.

Jedino je nikada nisam pitala šta misli zašto su joj oči takve. Zato što znam odgovor. I nekada prođem pored neznanca na ulici koji mi se učini zanimljivim i samo poželim da ga povučem za rukav kaputa, tek da mu kažem: „Jedan moj prijatelj ima oči u kojima se kupala kornjača, pa su se ugnezdile zvezde, ej!“ Onda odustanem... Ima on nekih svojih briga. I možda nema nekoga ko mu govori da je u redu da bude tužan. I da će sve proći. I da će biti dobro.

Ples mrtvih vila

Pitam se šta li je uopšte to što bi me trglo iz ovog nemanja. Postoji li stvarnost dovoljno jaka da iz mene iščupa otrovne korove tvog postojanja?

I dalje te želim i još uvek nalazim sebe u nesnosnim maštarijama naših upletenih suza. Još uvek pamtim način na koji si me grlio i još uvek mi to jezivo nedostaje. Želim da ti govorim o svemu što sam ranije trebala reći.

Hajde, uvij me u maramu šivenu od želja i spakuj u džep zimskog kaputa. Orgni se mnome. Nosi me po pašnjacima jada i nehajno bacaj u prašnjave uglove čekanja. Uzimaj me i ostavljaj kako ti se prohte. Ja ću biti tu.

Često prenem samu sebe iz zavodljivih misli što vode u svet istine koja uglovima mog razuma šapuće da si ti putokaz na stazi ovog preživljavanja. Najobičniji putokaz koji ja ne mogu da razaznam.

Mrtve vile koračaju po litici moga uma, pa igraju ples nesreće, pa lakim rukama u moju kosu upliću nametljivo pitanje: kako to da ja sad ne umem rastumačiti običnu smernicu? Ja sam dežurni odlikaš koji je svaku mrvu jecaja veštim tkanjem pretvorio u čaroliju. Ja sam razum na putu ludosti i, ko si sad pa ti, da me pomeriš.

Ne znam šta je to što je ostalo od nas, ali za jedan pristojan kraj – tebe u meni ima previše. Uporno škrabaš otiske svojih prstiju po zidovima mojih arterija i prljaš me mirisom propasti. Toliko si dalek, a toliko moj.

Ušuškana u sećanje na zvuk tvog osmeha, prstima prebiram po kalendaru naših uspomena. Najzad znam, toliko je bilo dana kada je samo trebalo biti srećan. Toliko je bilo jutara upletenih u strah, a trebalo je samo ljubiti.

Lagala sam te da sam razum, ali to već znaš. Ja sam ludost, lično. I ne planiram da nastavim dalje dok ne rešim jednačinu tvog postojanja. I ne marim ko će odavde izaći živ. I volim te, premda mislim da je ljubav sve što mi nismo. 

Ispovest jedne male udovice

Veoma važna stvar u svetu stvari

Imam omiljenog ženskog heroja koji je čudan i volim ljude koji imaju topao pogled, ali to sada uopšte nije važno. Ono što je važno je da saopštavam da ukoliko je neko zainteresovan da kupi pesmu, priču, zbirku poezije, knjigu ili šta mu već padne na um, slobodno može da me kontaktira. Dakle, pišem po narudžbini i pozivam sve zainteresovane da mi se javljaju, da izvoljevaju i da obraduju sebe ili drugoga. 

Potpetice smrti

Sedim u mraku svoje sobe. Mislim da će uskoro da svane. Po ko zna koji put. Mislim na njega. Mislim na ovaj besmisao koji nazivamo životom. Mislim na ono što nemam. Na ono što nikada neću imati.

Nisam dobro. Umotana sam u jorgan, a toplo mi je. Nemam snage da ga skinem sa sebe. Nemam volje. Nemam nameru da kidam ovu paučinu koja mi je ophrvala dušu.

Na stolu pored ovog mrtvog kauča – zaista, mislim da miriše na smrt – nalazi se stočić. Sve liči na one moderne filmove u kojima je neko tužan, pa mu ljubav zakuca na vrata i sve bude u redu. Elem, na stočiću se nalazi i čaša vode. Ne pamtim kad sam uzela poslednji gutljaj. Ne pamtim da sam jela.

Nisam žedna i ne gladujem. Hrani me jad jer mi steže unutarnje organe i ne dozvoljava da pomislim kako mi treba nešto što mogu da imam. Samo mi hrani um crnim mislima.

Sve je tako zloslutno. Ipak, to u meni budi želju da pišem. Reči klize, a kao da sa svakom nestajem, kao da me sve manje ima.

Mislim da će uslediti i halucinacije. Poput neke želje, kroz misli mi proleće park i zelena trava u nijansi mira. Klupa. Pas. Korpa za piknik i karirani stolnjak. Sve je tu. Onda se na momente nalazim u sobi, sasvim sama i ležim u krvi.

Ničim izazvano, oblačim crne cipele i stavljam masku preko očiju, suvenir nekih srećnijih vremena, kao da se krijem. Ipak, lepa sam sama sebi i pomišljam kako nikada nisam bila više svoja. Odista.

Možda je ovo to što jesam, možda godinama sputavam samu sebe.

Ne, ne, nisam dobro. Ovako ne deluje neko ko je dobro. Ovako izgledaju majke koje se opraštaju sa decom, ovako izgleda ljubavnik rastrzan između dve lepotice, ovako izgleda žena koja ničime ne može da nadjača ljubav prema muškarcu koji o njoj ne sanja.

Žena. Nemoćna žena. Zgužvana u kandžama ljubavi, slomljena od opsesije. Žena koja se godinama busa svojom snagom i koja nestaje u vazduhu. Žena koje sve manje ima.

Kažu da se pisci ne događaju, vec rađaju. Postoji mogućnost da je sve ovo trebalo da se desi. Ja, u crnom korsetu, na visokim štiklama, koja pusto zurim u čašu ledene vode ispred sebe; možda je sve to tako trebalo da bude.

Čini se da razmišljam o prošlosti. Ne… Ne samo o prošlosti, već u prošlosti. Kao da sam mnogo ispod zemlje. Čini se da predstavljam samo jedno sećanje. Nešto što se moglo činiti kao ideal, a postalo je prazno, isušeno i pusto.

Ne znam zašto je to tako, slagala bih, ako bih rekla da to namerno radim.

Možda ja umirem. Možda kraj kuca na moja vrata, a ja se pravim da ne čujem… Možda samo umirem…

Ljubičasta subota

Moje je zadovoljstvo da na blogu izvestim o tome da sam imala čast da stranica Poem porn na internet platformi Tumblr izbaci mojih nekoliko postova. Za one koji vole da klikću na toj mreži, u produžetku ostavljam i link te stranice (poem-porn.com).

Ovde se može videti i jedna od objava, a iskreno se nadam da ću u budućnosti moći da se pohvalim sličnim malim i velikim zadovoljstvima. 

Škakljiva zavrzlama jednog popodneva

- Znaš, razmišljao sam nešto...

- Mogu misliti.

- Ne budi grozna, ozbiljno ti kažem.

- Dobro, slušam te. Pretvorila sam se u uvo.

Uzdahnuo je duboko, smotano izbegavajući moj pogled, a ja sam se zapitala zašto najviše povređujemo one koje volimo.

- Baš voljenje je baš bezveze kad te neko tvoj baš i ne voli.
- Mora li tako? Zašto ne bismo prostrli jorgan svojih istina pred one do kojih nam je stalo? Nije li poenta svega da budemo potpuni, na ovaj ili onaj način, te da ne krunimo okrnjene delove sebe? Ne vidim šta je tako loše u tome da si svoj. U tome da neko o tebi zna najsitnije detalje kojima bojiš noći i da ti se ujutru ipak raduje.

- Moram da te prekinem. Izvini.
- Ako moraš, moraš. Iako bi trebalo da znaš da izvinjenje zbog toga što me prekidaš i dalje znači da si me prekinuo i ne potire tvoje prekidanje.

- Aman, možeš li ti nekad da se ne svađaš sa mnom?

- Ne znam. Mogu da pokušam. Zašto me prekidaš uopšte? Da bi me pitao da li mogu da se složim sa onime što govoriš? Nekad si stvarno nejasan, bre.

- Ti si nekad stvarno naporna, bre. Hoću da ti postavim kratka pitanja, a da mi ti u jednoj rečenici odgovoriš na njih. Može li tako?

- Mislim da može. Ako mi postaviš neka glupa pitanja, zadržavam pravo da ti ne odgovorim ili da se naljutim.

- Kako bi objasnila jedno nedostajanje bez da upotrebiš „nedostajanje“?
- To osećanje da ćeš ga manje voleti ako sebi iščupaš utrobu, nakon što te jednom obuzme, ne napušta tako lako.

- Da imaš pravo na jedno pitanje, šta bi pitala čoveka koji te je najviše boleo?
- Zar ti stvarno nisi želeo da jedemo kroasane i tražimo svetove u očima?

- Kako to misliš?
- Znaš ono kad ti se na jeziku topi mekani ukus toplog testa dok zagledan u nešto lepo ne možeš da veruješ da postoji nešto tako i toliko lepo?
- Znam.
- Ma, ne znaš ti.

- Ženska glavo, rekao sam ti da znam! Nego, da li želiš da slušamo stare ploče i da se pravimo da je dušek krevet dok krišom pišem o ljubavi koju osećam prema tebi?
- Molim?

- Ništa. Setio sam se odlomka iz neke knjige koju sam čitao pre par nedelja. I nije neka.
- Stvarno si rasejan.

- E, što se tiče onog bezveznog baš voljenja kad te neko tvoj baš i ne voli... Mora. Izgleda da mora tako.

- Kako znaš?
- Ma, ne znam...  

Pramen neposlušnog očekivanja

Zlatni dečače, čujem, misliš da moraš da se ošišaš da bi meni prišao. Mogla bih da ti pričam o tome kako imaš frizuru koja mi liči na proleće ili pramenove u boji tamnih godova. Mogla bih da ti se nasmejem kako bi znao da si mi lep sa najneošišanijom frizurom, ali toga se odveć plašim. Umesto svega toga, ispričaću ti priču o svojoj kosi.

Jedne večeri pomislila sam da postoji šansa da te vidim. Jasno, volela bih da tada ličim na neko magično biće koje izgleda očaravajuće čim ustane dok te snenim pogledom veselo pita da li si dobro spavao. Razume se, stvarna ja mi nije nešto naročito pomogla u tome jer je stvarna ja poznata po tome da mrzi saradnju u svakom mogućem obliku.

Ipak, veličanstvena kraljica zlobe te kobne večeri bila je gospođa Kosa. Moja gospođa Kosa je smeđe boje. Tokom dugih letnjih dana poprima nijanse zlatne, a pod sunčevom svetlošću ne stidi se šepurenja svojim bakarnim odsjajem. Gospođa Kosa je dugo moja drugarica. Nekada je bila gospođica, onda su natpisi po raznoraznim časopisima rekli da je to diskriminacija neudatih devojaka, pa je tako postala otmena gospođa. Iskrena je, lepršava i šašava. Voli da igra po vetru, da se uvrće na kiši i golica kad je vrućina.

Ona ima svoje bolje i lošije dane. Mnogo toga smo prošle zajedno. Držimo se svojim pipcima jedna za drugu kad idemo kod frizera i gutamo knedle veličine čizme kad se život sruči na nas, insistirajući da ona neće moći da prođe kroz vrata idućeg nivoa. Govorili su nam da smo lepe i igrali se sa nama. Pitali nas kako smo tako meke i otkud to da menjamo raspoloženja svaki čas. Mi smo se samo smejale.

Te večeri kada sam ja tebe želela da vidim, te večeri kada je bilo važno samo da izgledam zanosno – gospođa je, gle čuda, rešila da se duri. Sve naše uspomene šutnula je u vodu i tvrdoglavo mi okreće pozadinu dok pokušavam da joj objasnim da je važno da me sluša. Ne i ne! Pokušavala sam lepim tonom, vikom, maženjem, pa je čak, tu i tamo, grublje cimnem. Ni da mrdne! Znaš šta znači, ni makac!

Na kraju sam je pustila da radi šta hoće i nije ličila ni na šta, pravo da ti kažem. Šta me briga, ako njoj nije stalo da ti se dopadne – zašto bi meni bilo? Ja sam nosila belu haljinu i torbu boje nemira, tako da sam odlučila da ne marim za to što je ona rešila da se ponaša kao histerična princeza na zrnu graška.

Do dana današnjeg, ne znam šta joj je bilo. Možda se bojala nečega, pa se unervozila. Mada, hej, bojala sam se i ja! Zar to nije vreme kad bismo trebale da se držimo jedna uz drugu?

Ono što pokušavam da ti kažem je... Vidiš da mi trebaš, čoveče. Treba mi da mojim pramenom golicam tvoj nos. Treba mi da nam se vlasi prepletu na jastuku. Treba mi da se igraš sa mojom kikom. Treba mi da gunđam pred ogledalom da kosa ništa ne valja, pa da me poljubiš u potiljak i kažeš: „Ma, super je.“ Treba mi da sve bude okej, čak i onda kad ništa nije. 

Jedna mala udovica na rubu propasti

Možete pročitati novi deo kratkog stripa o jednoj maloj udovici, izrađen u saradnji sa mladim crtačem iz Niša.

Topla krofna posuta stvarnošću

Napiši nešto o sebi jer to ljude zanima. Otkrij im ko si ti jer su baš te obične stvari u vezi tebe ono što te čini jedinstvenom. To što ti za jaje na oko trebaju i viljuška i nož, to te čini posebnom. To što uvek propustiš tupana koji ti se bezobzirno ubaci u red na blagajni (iako želiš da mu izvadiš rebra i slomiš ih naočigled javnosti), to te čini svojom.

Ko sam ja?

Baš dugo biram četkicu za zube. Strašno i tragično dugo. Iritirajuće dugo. Odlučim, pa se premišljam. Čitam šta piše na deklaraciji i merim širinu dlačica. Mislim da me je jednom jedan dečko i ostavio jer je ušao sa mnom u prodavnicu da izaberem četkicu i shvatio da nećemo nikada izaći. Stvarno, jedva je podnošljivo. Istina je da uživam u tome. Jednostavno je: kada kupuješ cipele, one te tu i tamo iznevere. Propuste vodu, puknu, odlepe se, ne slažu se uz odeću koju oblačiš. Četkica za zube te nikada ne izneveri.

Šta još radim? 

Pa da, pišem pesme za krofne. Zanimljivo je kako se to dogodilo. Ljudi imaju tu sklonost da veruju da je pisanje oslobađajuće dok ti zapravo paničiš jer ti neki lik ima temperaturu, neodlučna oko toga da li ima grip, tuberkulozu ili Alchajmera. Uz to, ljudi imaju sklonost da očekuju da im pišeš stvari za džabe, dok ti pokušavaš da osmisliš način da ubereš koji dinar – jer se, na kraju dana, živi od mnogo magije, malo ljubavi i po kojeg dinara. Najzad (imam i tu sklonost da ispričam priču pre priče), jedna svetlooka devojčica mi je ponudila krofnu u zamenu za pesmu. Ubrzo sam počela da razmišljam o tome i nije mi mnogo trebalo. Ko zna, tamo krofna, vamo musaka, amo sendvič i prođe dan. Uostalom, jedan milijarder je rekao: „Zaraditi prvu krofnu je najteže.“ Ili već tako nekako.

Dobila sam ime po pesmi rođenoj iz ljubavne priče. Volim orhideje. Volim kako vrela pita cvrči kada je poprskaš hladnom vodom. Obožavam da spavam, ali ni za živu glavu ne spavam popodne. Naručujem dupli čiz obrok. Nikako da probam giros. Ne volim kada ljudi jedu otvorenih usta. Mrzim kada krastavac savršeno pristojnog ukusa domaćin prelije sirćetom koje ti svojom kiselinom nagriza želudac i onda hoćeš da umreš, ali je nepristojno da za stolom iz čista mira vikneš: „Zašto ste upropastili krastavac?!“. Prezirem to što ne mogu da odlučim šta prezirem jer smatram da se prezir javlja samo nakon ogromne ljubavi, pa ne želim da se igram sa tom rečju.

Šta znam, sve to možda nije tako važno. Ja sam samo jedna devojka koja dugo bira četkicu za zube i koja piše pesme u zamenu za krofne. 

Tmina jedne male udovice

Okolnosti su htele da započnem saradnju sa crtačem iz naše zemlje. Kao proizvod toga, javila se ideja da mali svet koji sam stvorila pretočimo u kratki strip.

Čelična vrata zaborava

On je sve što sam ja nisam želela da napišem. Naređujući mi brzim treptajima da ga sledim, tankim prstima oteo mi je razum. Samo sanjam o njemu i samo maštam o nama i samo želim njegov dah na svome vratu. Volim ga. Volim ga. Volim ga.

Čini se da boje njegovog života postepeno gase moj. Sve češće nalazim sebe u raspoloženju beznađa. Suludo je nazivati ga raspoloženjem, kada najviše sliči propasti. Zarobljena sam među kucima sopstvene slabosti i nemoćnim dlanovima grebem po vratima zaborava, ali me niko ne čuje. Nema prostora za misli čijih nije deo i nema vremena za uzdahe koje njegovo postojanje ne preseca.

Mislim da bi me saznanje da je srećan neizostavno oteralo u grob. Kakva je to ljubav, ako se ne radujem njegovim osmesima? Ko mi je uopšte rekao da ovu agoniju u kojoj ležim smem nazivati toplom? Otkud mi ideja da ljubav poistovetim sa bolom?

Kruni me i ubija, pogleda prikovanog u daljinu. Seče me na tanke komade i svaki delić posipa zrncima okrutne stvarnosti. Želim da ga upijem svim svojim čulima i da ga ugušim snagom strasti. Želim da nestanem negde u njemu i da se uvijem u plašt naših osmeha.

Nalazim se na malenom rtu spasa koji me čuva od davljenja. Oko mene su samo tama i ponor. Svuda osećam miris smrti i svaka je moja misao prazna. Prošlost je nestala. Budućnost ne postoji. Imam samo ovaj trenutak u kojem skupljenih pesnica stežem kovanice sećanja, u bednom pokušaju da sačuvam sve što me veže za njega.

Ne radujem se i ne plačem. Samo skupljam misli u razduvani kovitlac nesreće i čuvam od habanja. Skrivam se od istine, svesna toga da mi ne postojimo, ali da, prišivenih dlanova, krvavi šetamo po svetu.

Bojim se da smo zapali u umršeno klupko očaja i da iz njega nećemo izaći. Ne znam kuda ovo stanje vodi, ali sa sigurnošću mogu reći da noć bez njega postaje neizdrživa. 

Pospana satnica smrti

02:27

Osećam da mi nedostajanje kida kožu. Pomisao na nemanje tebe sve me jače steže. Kao da je oko mog struka uvezan užareni kaiš propasti koji preti da me uništi.

Bojim se da ću do jutra zateći sopstvene očne jabučice u plehanoj posudi. Kapci su mi teški i tromi. Disanje isprekidano (i sve ga manje ima).

Pitam se od čega li ću uopšte umreti. Od ovog razarajućeg nedostajanja neću, ne, ne. Slomljena urušavanjem tvoje ljubavi prema meni, možda oslepim, možda izgubim razum, možda zanemim, ali umreti neću. Smrt nije tako prosta i baš nikada ne dolazi onda kada je očekuješ.

03:42

Golim rukama bih iščupala sebi vene u zamenu za tvoj dodir. Kusur tvojih uzdaha odbrojala bih sećanjem. Čini mi se da je svaki bol ništavan bez tebe i da je svaka radost jednaka izmišljotini.

Nadasve, mislim da će me boja tvoga glasa ispratiti na večni počinak. Nestajem. Iščezavam sve brže i brže. Krunim se i zbunjena sam pitanjem koliko me uopšte još ima, pre nego što konačno otperjam u nepovrat. Rekla bih „odletim“, ali oboma nam je jasno da se u paklene hodnike podzemlja ne leti, već se do njih puzi po blatnjavom trnju.

Još uvek se pravim da si sa mnom u sobi i još uvek ne mogu da prevarim sebe samu da te osetim. Pretpostavljam da je to dobar znak. Glumim da si tu, ali patim jer nisi. Pravi problem nastaće onda kada poverujem da si sa mnom. Budi siguran, to će se uskoro dogoditi.

04:12

Nepca mi krvare od bolnih zagrižaja nedostajanja. Bojim se da je moje postojanje bez tebe izgubilo smisao. Strahujem da me je nemanje nepovratno obeležilo i da se od tebe nikada neću oporaviti. Biću tvoja, čak i kada me ne bude bilo. Pamti moje reči. Pamti sve o čemu govorim jer je klesanje spomenika suzama posao u čije ću bedeme utkati svaki uzdah tvoje ponoći. 

Takt užarenog pasijansa

Bili smo okrnjena stena i siloviti val. Bili smo užareni plamen i ledeni trag. Bili smo mesečev odsjaj i tamna senka. Nismo bili jedno za drugo. Ipak, bili smo stvarni.

Večeras slažem karte sećanja i razmišljam o tebi. Istina je da nisam hodala naročito vešto po labavoj žici tvojih nesrećnih trzaja. Stalno me je vetar stvarnosti gurao u suprotni smer i gotovo neprestano su se reke bola slivale niz moja bedra zbog nas. Znam da nikada nisam ni trebala da budem tvoja, ali sam, suprotno računljivoj logici postojanja, odlučila da te ozbiljno volim.

Večeras razmišljam o jednom nasmejanom jutru i pitam se da li smo potpuno izgubili razum. Broje mi se sekunde u kojima smo u istom trenutku pomislili jedno na drugo i bacaju u gorući vulkan večnosti. Uverena sam da misliš na mene i da me praviš od konoplja tuge koja oblačiš u tkaninu smrti. Uverena sam da misliš na mene i onda kada ti svetlost moga pogleda preseče dah, žurno koračaš u boje praznog popodneva.

Uopšte nisam sigurna kako je planirano da izgleda to funkcionisanje nakon jednog voljenja. Tvoj datum rođenja. Tvoja ulica. Tvoja najdraža pesma. Tvoj kućni ljubimac. Tvoj broj telefona. Tvoja omiljena boja. Tvoje prvo sećanje. Tvoje plašljive tajne. Ja sam dugokosi čuvar tvog postojanja koji samo nosi deliće tebe razlivene po džepovima misli. Ja sam tamnooka riznica tvoje porušene istine koja žašivenih usana veruje u tebe.

Uopšte ne znam šta se od nas očekuje da uradimo sa sopstvenim rečima. Ja tebe ne mogu da pogazim. Nemam plan da te gurnem u ambis zaboravljanja, a još manje želju da se otrgnem od tebe.

Zato slažem karte sećanja i pitam se gde je pošlo naopako. Da li je ikada bilo ispravno? Zašto si ušao u moj um? Znaš li da te volim? Kuda sada sa nama? Stotine pitanja proleće kroz salon moga uma i nezaustavljivom jurnjavom pada u ćošak bola. Pitanja na koja ne mogu da nađem odgovor nižu se u taktu bubnjave srca.

Mada, ne brini... To ionako ništa ne znači. Znaš ti mene... Uvek sam ti dobro. Sada se trudim da svaki delić života pretvorim u magiju. I ide mi sasvim lepo, ne bih da lažem. Prikovana za postelju, vezem goblen proćerdanih suza i čekam nedostajanje da dođe po mene. 

Tajna organizacija osećanja i čokoladni čaršav

Pretpostavljam da mi strašno nedostaješ jer da nije tako verovatno sada ne bih sedela u napola raspremljenom krevetu i jela punu činiju čokoladnog krema.

Stvarno, posteljina je nameštena napola jer je frotir trebalo staviti u novi pokrivač, ali sam se onda setila kako smo ležali na tvom krevetu pretvarajući se da smo sahranjeni u zajedničkom grobu. To me je dotuklo, pa sam pomislila da nema ni potrebe da raspremam krevet u kojem ti nisi.

I zaista, naoružana sam punom činijom krema od čokolade jer sam zaključila da je najbezbedniji način da preguram ovu noć taj da mutim slatku pavlaku i mlečnu čokoladu.

Moram priznati da je krem super ispao, a mešavinu sam natapala suzama. Dve kafene kašičice bile su sasvim dovoljne. Kapiram je to baš zbog toga. Znam, zato što sam gledala film na televiziji i hrana je bila strava jer je imala tajni sastojak, a ta skrivena magijica bila je voda.

Ne znam da li je ispravno reći magijica, ali je lepo. S druge strane, nije ispravno ni da me tvoje postojanje seče po arterijama, a nije ni lepo, prema tome, magijica ostaje. Da privedem ovu besmislenu misao kraju, pretpostavljam da su dve kafene kašičice suza dale šmek čaroliji ukusa jer one i nisu ništa drugo, do slankasta voda namočena tugom.

Izbegavam istinu jer ne znam kako drugačije da se nosim sa ovim osećanjima koja me napadaju. Čini mi se da, sve dok ne stignu do zidova lobanje, moja osećanja bivaju nevidljiva kao neki super tajni agenti emocija. (STAE. Kakvo glupo ime za tajnu organizaciju emocija.) Jednom kada pređu u uglove moga uma, osećanja poprimaju najcrvenije boje uzbuđenja i preplavljuju svaki moj udah svojim besmislom.

Ne znam otkuda sad ovo nedostajanje kad ti uopšte nisi moj. Stvarno ne znam otkuda, ali biće da čučiš u mojim plućima jer se svoje moje uskomešalo u meni na sve strane i preti da me ubije. Baš je glupo ovo zaljubljivanje. 

Matematika nedostajanja

Prestao je da me voli i to je potpuno u redu. Prestao je da čezne za mojim osmehom i nema ničeg na svetu razumnijeg od te odluke. U životu se stalno premišljaš, pa tako dođeš do toga da ne znaš ni da li želiš šejk od čokolade ili od jagode, oba su ti podjednako dobra. I to je sve potpuno u redu jer, na kraju dana, svi smo ljudi, a neodlučnost je, ipak, čovečija.

Možda i nije prestao da me voli. Možda samo mislim crno, kao i uvek. Možda je samo rešio da je stvarnost srećnija kada nema mene i da svetle oči bolje obasjavaju tmurna jutra.

Bilo kako bilo, ja sam njemu poslala poruku. Sedam meseci mi je nedostajanje seklo utrobu uzduž i popreko, a dva meseca bes cepao grudi. Ja sam prošle noći odlučila da mu pošaljem poruku i ugasila zvuk (i vibraciju) na telefonu jer je stvarnost manje strašna kada te tišina grli oko struka.

Nisam mu rekla ništa o tome koliko bih volela da bude kraj mene. Nisam mu rekla ništa o tome da sam prošle nedelje plakala u šlag koji sam mutila jer mi nedostaje. Nisam mu rekla ništa o tome da svako jutro prvo na njega mislim jer ne znam ni šta bi o tome moglo da se kaže.

Malo smo proćaskali. Ništa se nije promenilo, ali ja sada znam da je morao da me se seti. Prostim računanjem, shvatila sam da je pomislio na mene najmanje dvanaest puta i da je potrošio makar pet ozbiljnih minuta na kucanje odgovora. Nije li to veličine neba? Ne govorite mi da je to malo jer svi znamo da se ne pomišlja dvanaest puta na onoga ko ti nije važan.

Teško bih uzdahnula svaki put kada pošaljem par šaljivih redova, pitajući se da li sam bezumna ludača i da li je to poslednja poruka koju mu šaljem. Nervozno bih šetala po stanu sve dok telefon ne zasvetli, a onda bi želudac razdragano skakutao kao da ću njemu naći pratilju za život; Gospođu Žecu.

Istina, ništa se bitno nije promenilo i ja još uvek ne znam ko smo mi. Ma, ja ne znam ni ko je on jer je moj On govorio da će uvek biti pokraj mene. Ne znam ni ko je ova lujka što skakuće po sobi škiljeći u svetleći ekran, premda mi se čini da sam je već upoznala. Od svega sam jedino sigurna u to da četiri uzdaha nose dva minuta čekanja, a da minut čekanja iznosi tri prervrta stomaka. Dakle, dvanaest puta je pomislio na mene, trideset dva puta uzdahnuo i dvadeset četiri puta mu je stomakom šetala pešadija padajućih zvezda.

Umotavam se u jorgan naših izlizanih šala, svesna da će to biti moja tvrđava sigurnosti narednih meseci. Ušuškavam se u lakoću iskrivljenih sećanja i sa osmehom na usnama maštam o svemu što smo mogli biti. 

Tama šašave lepotice

Nisam dobra u razgovorima ozbiljnog tona koji treba da raspletu klupko istine jer mi se onda jako plače, pa glumim da mi je nešto upalo u oko i odlazim u kupatilo da izvadim tu neobičnu plavičastu trunku. Ne razumem zašto ljudi brbljaju o problemima, kada mogu lepo da ih umotaju u ukrasni papir i bace pod krevet jer ih tamo nikada neće naći. Ne znam zašto je čudno panično vrištati u snu ili voleti jednu istu osobu do kraja života.

Nisam ljubitelj negiranja smrti jer šta ako pogineš u saobraćajnoj nesreći, a nisi mi rekao ni da li želiš muziku na sahrani, šta da radim sa tvojim profilom na društvenim mrežama i hoćeš li da datum tvog rođenja bude vidljiv na spomeniku. Ne volim da se snalazim po tuđim kupatilima jer imaju hladne i nepoznate slavine, a zna se da je dom tamo gde je tvoja slavina. Ne stižem u dogovoreno vreme, pa stalno jurcam i potrebno mi je mnogo vremena da odgovorim na poruku ako je dan sive boje.

Ne pamtim rođendane, osim ako nisu drugog, četvrtog, petog ili jedanaestog u mesecu. Ne volim sarmu u tanjiru. Ne volim gužvu u gradu. Ne volim sećanja u noći. Ne volim mjaukanje u glasu. Ni sunčanje ne volim. Ništa ne volim. Ne volim čak ni štrudlu sa jabukama i mislim da zakonom treba zabraniti da se pravi štrudla bez maka.

Ne ustajem ja tek tako kada sunce izađe jer nisam ti ja petao. Ne radi mi se ništa ujutru, osim ako ne misliš da je nepomično sedenje i zurenje u jednu tačku neki naročiti rad. Ne kampujem jer zašto bi neko spavao u prirodi ako komarci nisu mrtvi, a niko me ni ne zove jer nikome se ne kampuje sa dežurnim namćorom.

Ne mislim da je kiša loša jer je kiša deljenje činije kokica i gledanje filmova; jer je kiša ruka u ruci i šljapkanje u bari; jer je kiša ples u dvoje i skidanje mokre odeće sa kože. Ne umem da isečem komad pečenice na tanke parčiće, a uopšte nemam nameru da je stavim na sendvič ako nije tako sečena. Ne znam zašto se o patnji govori naglas kada i ćutke mogu da se gutaju knedle i preživljavaju najjeziviji strahovi. Ne držim volan jednom rukom bez potrebe jer nekako imam osećaj da mi je ova leva ionako tu za ukras. I za narukvice.

Ipak, volim te. Volim te, volim te, volim te. Volim te do podzemnih svetova i dalje. Volim te. I sve je drugo bledo u poređenju sa snagom te svetlosti. 

Istina šarene stvarnosti

Ne zaljubljuj se u mene ako ne misliš da ovo radimo ozbiljno. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da žudiš za mnom dok mi podočnjaci spopliću stopala. Ni ne pomišljaj da bih mogla biti tvoja ako želiš da govoriš kako preterujem. Nemoj da započinješ našu priču ako razmišljaš o tome da treba da stavimo tačku na nju.

Nemoj da ti se ozbiljno dopadnem ukoliko misliš da jutra služe da se deli kafa i čavrlja o sreći. Ne zanosi se da imamo budućnost ako veruješ da je baš zanimljivo umazati slavljenički nos šlagom i matičaru reći da ne pristaješ. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da mi dolaziš noću pod prozor i da me u društvu zoveš svojom.

Ne razmišljaj o meni ako misliš da novogodišnja noć jednostavno ne sme da se proslavi u pamučnoj pidžami sa osmehom koji ne staje u krevet. Ne zaljubljuj se ako je boja tvoga sveta crna, a reči posute olovnim pepelom smrti. Ne maštaj o nama ako misliš da imena nisu važna i da su samo svetle oči magične.

Ne pomišljaj na to da ti se ozbiljno dopadam ako nemaš nameru da pamtiš da je orhideja najlepši cvet i da je mala bajadera ukusnija od velike. Ne gradi našu stvarnost ako ćeš mi reći da je glupo igrati tvist da bi oterao strah ili da je besmisleno šetati po kiši. Ne sanjaj me ako ne možeš da se pomiriš sa time da nedostajanje počinje nakon prvog dodira.

Ne nadaj se da mogu biti tvoja ako ti smeta pričanje u snu. Ne maštaj o zajedničkoj budućnosti ako ti se čini da bore nisu vredne smeha. Ne zaljubljuj se ukoliko nemaš snage da rukama nosiš sve moje izmišljene tuge. Ne razmišljaj o meni ako ne shvataš da se ljubav množi i da čarobnjaci šetaju dečijim snovima.

Nemoj da započinješ našu priču ako zaista misliš da je plišani medved bolji poklon za rođendan od kesice rebrastog čipsa. Ni ne pomišljaj da bih mogla biti tvoja ako ne razumeš da pravim ljudima ne trebaju pravi trenuci. Ne zaljubljuj se u mene ako misliš da je mala stvar što želim sa tobom da podelim svoje svetove. Ne zaljubljuj se u mene ako ne planiraš da me voliš. 

Želja šljaštećih osmeha

Moja ti,

Volela bih da nađeš nekoga ko vidi da je tvoja tamna strana lica svetlost ovog univerzuma. Volela bih da se (samo)zadovoljno smeška kada obroke jedeš redovno i da te ne zove u šetnju pre večeri jer zna da ti sunce smeta. U vašoj vikendici na planini napravio bi sobu sa velikim prozorima za mene i ćutao o tome do poslednjeg trenutka jer voli kako nečujno vrištimo kada se radujemo stvarnosti.

To što se višeumiš oko svega verovatno bi našao privlačnim, a stalnu potrebu za prihvatanjem ljupkom i nežnom. Želim da u kaseti automobila uvek sa sobom ima flašicu vode sa šećerom za slučaj da ti pozli. Jasno je da bi ta voda bila bljutava i mlaka, ali ona bi bila mali simbol sigurnosti i svega što među vama valja.

Nadam se da se neće mrštiti kada mu odlučnim glasom kažeš da se farbaš u plavo jer ti ovaj dan deluje baš plav. Istina je da ti plavo jezivo stoji i da sve tvoje osmehe upija i guši svojim odsjajem, ali to ne znači da ne treba da ti dopusti da grešiš i da te voli tako pogrešnu, lošu i okrnjenu.

Želim da nađeš nekoga ko ti seče meso i nije mu teško zato što mu je lakše da ti jednostavno iseče tu pohovanu piletinu nego da zove hitnu pomoć jer si se se ozbiljno iskasapila oštricom ili da baca graške da li ćeš tanjir natopiti suzama jer koja još to žena ne ume sama da iseče dva parčeta proklete pohovane piletine.

Volela bih da u bioskopu možeš da mu kažeš da ti neko dete šutira sedište i da zna da se previše bojiš da ga sama zamoliš da prestane, pa da mu šapne da se smiri. Važno je da ima lep glas i da u restoranu brze hrane može da traži tripl čizburgere, bez da mu se jezik zaplete, a i ako mu se zaplete da ne doživi nervni slom već da ti namigne uz osmeh i kaže šta je hteo.

Pobogu, toliko je važno da ti namiguje jer kad god ti namigne mali svemir spustio bi mu se na kapak i treptajem skočio do tvoje sreće.  

Ne znam ni ja sama mnogo. Samo želim da te voli onako kako svako zaslužuje da bude voljen.

Tvoja ja