On je sve
što sam ja nisam želela da napišem. Naređujući mi brzim treptajima da ga
sledim, tankim prstima oteo mi je razum. Samo sanjam o njemu i samo maštam o
nama i samo želim njegov dah na svome vratu. Volim ga. Volim ga. Volim ga.
Čini se
da boje njegovog života postepeno gase moj. Sve češće nalazim sebe u
raspoloženju beznađa. Suludo je nazivati ga raspoloženjem, kada najviše sliči
propasti. Zarobljena sam među kucima sopstvene slabosti i nemoćnim dlanovima
grebem po vratima zaborava, ali me niko ne čuje. Nema prostora za misli čijih
nije deo i nema vremena za uzdahe koje njegovo postojanje ne preseca.
Mislim da
bi me saznanje da je srećan neizostavno oteralo u grob. Kakva je to ljubav, ako
se ne radujem njegovim osmesima? Ko mi je uopšte rekao da ovu agoniju u kojoj
ležim smem nazivati toplom? Otkud mi ideja da ljubav poistovetim sa bolom?
Kruni me
i ubija, pogleda prikovanog u daljinu. Seče me na tanke komade i svaki delić
posipa zrncima okrutne stvarnosti. Želim da ga upijem svim svojim čulima i da
ga ugušim snagom strasti. Želim da nestanem negde u njemu i da se uvijem u
plašt naših osmeha.
Nalazim
se na malenom rtu spasa koji me čuva od davljenja. Oko mene su samo tama i
ponor. Svuda osećam miris smrti i svaka je moja misao prazna. Prošlost je
nestala. Budućnost ne postoji. Imam samo ovaj trenutak u kojem skupljenih
pesnica stežem kovanice sećanja, u bednom pokušaju da sačuvam sve što me veže
za njega.
Ne
radujem se i ne plačem. Samo skupljam misli u razduvani kovitlac nesreće i
čuvam od habanja. Skrivam se od istine, svesna toga da mi ne postojimo, ali da,
prišivenih dlanova, krvavi šetamo po svetu.
Bojim se
da smo zapali u umršeno klupko očaja i da iz njega nećemo izaći. Ne znam kuda
ovo stanje vodi, ali sa sigurnošću mogu reći da noć bez njega postaje
neizdrživa.
Нема коментара:
Постави коментар