Takt užarenog pasijansa

Bili smo okrnjena stena i siloviti val. Bili smo užareni plamen i ledeni trag. Bili smo mesečev odsjaj i tamna senka. Nismo bili jedno za drugo. Ipak, bili smo stvarni.

Večeras slažem karte sećanja i razmišljam o tebi. Istina je da nisam hodala naročito vešto po labavoj žici tvojih nesrećnih trzaja. Stalno me je vetar stvarnosti gurao u suprotni smer i gotovo neprestano su se reke bola slivale niz moja bedra zbog nas. Znam da nikada nisam ni trebala da budem tvoja, ali sam, suprotno računljivoj logici postojanja, odlučila da te ozbiljno volim.

Večeras razmišljam o jednom nasmejanom jutru i pitam se da li smo potpuno izgubili razum. Broje mi se sekunde u kojima smo u istom trenutku pomislili jedno na drugo i bacaju u gorući vulkan večnosti. Uverena sam da misliš na mene i da me praviš od konoplja tuge koja oblačiš u tkaninu smrti. Uverena sam da misliš na mene i onda kada ti svetlost moga pogleda preseče dah, žurno koračaš u boje praznog popodneva.

Uopšte nisam sigurna kako je planirano da izgleda to funkcionisanje nakon jednog voljenja. Tvoj datum rođenja. Tvoja ulica. Tvoja najdraža pesma. Tvoj kućni ljubimac. Tvoj broj telefona. Tvoja omiljena boja. Tvoje prvo sećanje. Tvoje plašljive tajne. Ja sam dugokosi čuvar tvog postojanja koji samo nosi deliće tebe razlivene po džepovima misli. Ja sam tamnooka riznica tvoje porušene istine koja žašivenih usana veruje u tebe.

Uopšte ne znam šta se od nas očekuje da uradimo sa sopstvenim rečima. Ja tebe ne mogu da pogazim. Nemam plan da te gurnem u ambis zaboravljanja, a još manje želju da se otrgnem od tebe.

Zato slažem karte sećanja i pitam se gde je pošlo naopako. Da li je ikada bilo ispravno? Zašto si ušao u moj um? Znaš li da te volim? Kuda sada sa nama? Stotine pitanja proleće kroz salon moga uma i nezaustavljivom jurnjavom pada u ćošak bola. Pitanja na koja ne mogu da nađem odgovor nižu se u taktu bubnjave srca.

Mada, ne brini... To ionako ništa ne znači. Znaš ti mene... Uvek sam ti dobro. Sada se trudim da svaki delić života pretvorim u magiju. I ide mi sasvim lepo, ne bih da lažem. Prikovana za postelju, vezem goblen proćerdanih suza i čekam nedostajanje da dođe po mene.