Rana boje badema

Prerušio si se u prolećnu livadu okupanu nebom. Obukao si grimizno odelo naivnog dečaka i razbarušio kosu na divlje. Obuo si čizme skitalice i odglumio da si sve što želim.

Nosiš veselu kravatu. Otkud tebi takva kravata? Otkud tebi kravata? Ko ju je vezao? Kako smeš to da radiš? Ne bojiš se? Ti se ničega ne bojiš. Ti sve ovo vešto planiraš u mračnim hodnicima svojih prepredenih dublji. Gospode, kako bih ti razrezala te očne duplje svaki put kada osetim da si milju dalek...

Vidiš li da nam kopaš dno? Vidiš li da su ti prsti zamazani mojom krvlju i da ti plikovi pulsiraju slova moga imena? Želiš me i dalje. Želiš da plivaš u meni i da me ispuniš svojim otrovom do kraja. Želiš da se nastaniš u mojim prazninama, da svojim prokletim sokom nahraniš tu neumoljivu žeđ za tvojim prstima.

Umirem za tobom. Prazna sam i puna i nestajem i želim te. Mislim da ću nakon tebe (p)ostati mrtva. I mislim da je tako nabolje.

Šta to radiš? Šta to radiš? Šta to radiš? Vidiš li gde nas vodiš? Jesi li ti slep? Gluv? Lud? Šta ti je? Zašto me želiš? Zašto, pored svih? Gradom šetaju šećerleme uvijene u plašt osmeha. Zašto meni dolaziš? Zašto za mnom čezneš?

Treba li da verujem da je to ljubav? Nije. Ljubav je mnogo više od nas. Ili manje. Ovo mora da je ludilo. Ti si, eto, poludeo. Pričaš o tome da bi me ljubio, kao da me nisi milion puta prodao. Maštaš o mojim uzdasima pod tvojim grudima, kao da nisi otišao. Ti si ovo izabrao. Mene niko ništa nije pitao. Sad je kasno. Kasno je za sve.

Zarivaš svoje kandže u moju kožu i raspadaš mi se na plećima. Zašto nisi umro? O, zašto nisi umro? Volim te. Ludo te volim. I to me strašno plaši. Ušao si u svaku poru mog života i zapušio je svojim otrovom. Puna sam tebe. U meni si, svom snagom, a nemam te. 

Njemu

Naseli se u njene vene i zavladaj njome. Ne vidim šta bi ti bilo pametnije da uradiš od toga. Ona ti se neće dati jer ne misli da se nekome treba dati, niti da se može dati, niti da je njeno da se daje. Uzećeš je nekog nebitnog jutra kad sve bude bilo kao i ranije, potpuno nesvestan toga da je od sada tvoja; nekog nebitnog jutra kad shvati da tvoja radost kroji njenu. 

I znaj, ako te zavoli, istina je da nikada neće prestati da te voli. Nemoj da ti padne na um da to iskoristiš u svoju korist. Ne znam da li će je taj mučni nemir ikada napustiti. On je kida, reže je na delove i čini da bude sve bleđa. Ipak, dok si ti tu, taj jezivi vir strave pretvoriće se u lepršavu loptu neba koja će kliziti po njenoj koži kada pomisli na tebe. Uvek će misliti na tebe. 

Ne znam zašto uopšte govorim „dok si ti tu“. Nisi valjda lud da odeš. Zašto bi otišao od žene koja svakog jutra upoznaje samu sebe? Zašto bi ostavio sve što ti svet boji u magiju? Jedino ako si lud. Okej, šta ja znam, možda si ti lud. Možda više voliš dosadne sarme od podnevnog smeha. Ali, ako je tako, molim te, idi. Idi, što pre. I nemoj više nikada da joj se vratiš. Ni onda kada te, usred neke letnje oluje, pogodi da sam bio u pravu i da si izgubio sve što vredi. 

Ej, sasvim sam siguran da će te naterati da ofarbaš stan u belo. Pomiri se sa tim. Nagovoriće te i da kupite roze jastuke i da umesto čiviluka na zid okačite plavičasto veslo. Pomiri se i sa tim. Glumi da si kapetan, ma koliko mrzeo more. Ona će biti srećna, a budi siguran, ništa ne želiš više od uzdaha njenog spokoja. 

Boji se njene tuge. Slobodno se plaši. I slobodno joj priznaj koliko strahuješ. Zato joj dozvoli da te prefarba u neke bljutave bebeće boje i ako želi da nosiš šešir, pa nosi prokleti šešir. I pusti te brkove, koga briga. Kad se uveri da izgledaš odvratno, više te nikad neće nagovarati da ih nosiš. Ja sad puštam brkove i izgledam kao kreten i pitam se da li bi ikada mogla da mi oprosti. 

Mislim da je ona proleće. I da je magija. I da je voda. I da je pesma. To i ona sama zna, ali čekaće da provališ, a ako nikada ne provališ... Pa, šta znam, zato ti ovo i pišem, da ne ponoviš moje glupe greške. Ne pokušavaj da me čitaš u njenim očima. Nemoj ni u ludilu. Pročitaćeš nešto pogrešno jer – šta ti znaš. Povredićeš je, ranićeš mene u njoj i izgubićeš je. Nemoj nikada da kažeš ništa loše o meni. Možda je najbolje i da me ne spominješ. Jednostavno me spusti u groblje napuštenih istina i nadaj se da ću lagano izbledeti. Budi srećan. Budi samo srećan jer, jebote, pa: ona je tvoja.