Bila je
nebo noću i vulkan danju. I slomila je svako sećanje u meni. I rodila je svaki
san. Uvek nalećem na nju. Bila je sve što sam mislio da ne želim i sve bez čega
mogu, a onda se ispostavilo da samo nju želim i da jedino bez nje ne ide. Uvek
nalećem na nju, a kad ne nalećem, onda se potrudim da naletim jer bih bez
njenih očiju poludeo.
Znam da
joj je bolje bez mene, ali meni nije nimalo dobro bez nje. Jasno je da nikog
nije briga kako je meni, ali meni je stalo da budem dobro, a bez njenog osmeha
jesam sve, ali nisam dobro. I onda, tako, uhvatim sebe kako razmišljam o njenom
osmehu i o tome kako se više niko nikada nije tako smejao, ni pre ni posle nje.
Pa razmišljam o tome danima. Noćima. Stalno. (Pretpostavljam da ludim.)
Tako lako
upadneš u ponor iz kog si mislio da si se iskobeljao. Dno puno suvih dlanova
koji bi se hranili tvojom krvlju vapi za svežim mesom i previja te prazninom.
Mislio si da se ta rupa zatvorila. Da ni ne postoji. Kako si samo naivan... Tupav...
Gde si još, pa video, rupu koja se sama zaceli? Kao da se ispod konca ne krije
nesreća. Kao da bi mogao da udahneš jutro, a da je se ne setiš.
Univerzum
se zaljubio u nju. U lokne je uplela dah proleća. I šta bih ja tu, sad, ovako
mali, mogao da sanjam? Već sam je jednom imao, a sreća te ne čeka dva puta.
Boli je uvo da te čeka. Spoplićem se o njen glas odasvuda i uvijam se njenim
kikotom kao prokleta sarma. Univerzum je želi za sebe, a ja moram da je imam.
Stalno mi je
govorila o jednoj staroj priči – sada sam već poprilično siguran da ju je
izmislila... Jednom davno, u dalekoj zemlji živeo je prosjak. Bio je umoran i gladan
do iznemoglosti, nogama već u grobu. Jednog tmurnog jutra video je prelepu
devojku. Ličila mu je na vilu. Najednom, sinula je svetlost i osetio je da mu
se život razdanio. Svakog narednog svitanja, prvo bi pomislio na lepoticu i
brojao je male večnosti do trenutka kada će je ponovo videti. Prošla bi pored
njega, ni ne pogledavši ga, umršenih uvojaka i toplih očiju. Više nikada nije
bio tužan.
