Staro koliko i ljubav

Bila je nebo noću i vulkan danju. I slomila je svako sećanje u meni. I rodila je svaki san. Uvek nalećem na nju. Bila je sve što sam mislio da ne želim i sve bez čega mogu, a onda se ispostavilo da samo nju želim i da jedino bez nje ne ide. Uvek nalećem na nju, a kad ne nalećem, onda se potrudim da naletim jer bih bez njenih očiju poludeo.

Znam da joj je bolje bez mene, ali meni nije nimalo dobro bez nje. Jasno je da nikog nije briga kako je meni, ali meni je stalo da budem dobro, a bez njenog osmeha jesam sve, ali nisam dobro. I onda, tako, uhvatim sebe kako razmišljam o njenom osmehu i o tome kako se više niko nikada nije tako smejao, ni pre ni posle nje. Pa razmišljam o tome danima. Noćima. Stalno. (Pretpostavljam da ludim.)

Tako lako upadneš u ponor iz kog si mislio da si se iskobeljao. Dno puno suvih dlanova koji bi se hranili tvojom krvlju vapi za svežim mesom i previja te prazninom. Mislio si da se ta rupa zatvorila. Da ni ne postoji. Kako si samo naivan... Tupav... Gde si još, pa video, rupu koja se sama zaceli? Kao da se ispod konca ne krije nesreća. Kao da bi mogao da udahneš jutro, a da je se ne setiš.

Univerzum se zaljubio u nju. U lokne je uplela dah proleća. I šta bih ja tu, sad, ovako mali, mogao da sanjam? Već sam je jednom imao, a sreća te ne čeka dva puta. Boli je uvo da te čeka. Spoplićem se o njen glas odasvuda i uvijam se njenim kikotom kao prokleta sarma. Univerzum je želi za sebe, a ja moram da je imam.

Stalno mi je govorila o jednoj staroj priči – sada sam već poprilično siguran da ju je izmislila... Jednom davno, u dalekoj zemlji živeo je prosjak. Bio je umoran i gladan do iznemoglosti, nogama već u grobu. Jednog tmurnog jutra video je prelepu devojku. Ličila mu je na vilu. Najednom, sinula je svetlost i osetio je da mu se život razdanio. Svakog narednog svitanja, prvo bi pomislio na lepoticu i brojao je male večnosti do trenutka kada će je ponovo videti. Prošla bi pored njega, ni ne pogledavši ga, umršenih uvojaka i toplih očiju. Više nikada nije bio tužan.