Badem

Vidiš li da su ti prsti zamazani mojom krvlju i da ti plikovi pulsiraju slova moga imena? 

Mirisne daće

Pravim veliku gozbu za daće jer sam bila tvoja voljena,

a znam da ljudi vole proslaviti smrt.

Spremam feštu za tvoje daće; kažu: „Ako ne to, koja je uloga njena?“

I vidim da je svaki iole dobar čovek smrknut.

Mesec dana prošlo je bez tebe;

Ja sa tobom i dalje pričam.

Sama na ovom svetu, ne prepoznajem više sebe.

Smrti vrištim da već rekoh da te ne dam.

Pita sa mesom, mladi sir, pita sa bundevama;

To je sada moja stvarnost.

Postao si trag jednog slatkog sećanja;

U svemu vidim pustu žalost.

Jutra bez tebe potpuno su prazna.

Boja noći više ne krasi mi oči.

Slutim da je ovaj život jedna surova kazna,

svakog dana maštam da ćeš ipak meni doći.

Vezica na špargli i tanki konac bolova;

Ko bi slutio da je život bez tebe takva žalost?

Za svaki doručak ispila bih smrtnog otrova;

U novom danu treba mi čelična hrabrost.

Slike toplih osmeha i poljupci na kiši;

Gde li je ta nit u kojoj prestaješ?

Razvlačim tanke kore i ponavljam sebi: „Diši.“

Ni sekund ne prođe da mi ti ne nedostaješ.

***

Iz noći u noć košmari me bude;

Krvavih suza ležim na tvome pomenu.

Nisam kriva za ovu smrt, ali meni za te sude. 

Kad će se moja tuga pretvoriti u uspomenu?

Smaragdni isečak

Imala sam četrnaest godina kada sam se zaljubila u dečaka koji uzima stvari bez pitanja. Neustrašiv i zamišljen, ličio mi je na odlomljeni komadić nekog carstva. Nosio bi šareni šešir u vreme kada niko ne bi nosio šareni šešir i voleo ljude kojih bi se komšiluk grozio. Bio je poput snažnog vulkana, nimalo uplašen zloćudne stvarnosti i običnih patnji. Jezivo privlačan i bolno suvišan. Zanimljivo, više ne pamtim njegov glas, ali znam da je maleni ožiljak na njegovoj bradi formirao kosi trougao. Rekao je da želi samo mene.

Imala sam petnaest godina kada sam se zaljubila u dečaka koji lomi svetove. Imao je oči boje lešnika i najlepši osmeh koji sam ikada videla. Bio je jesenje popodne, a ja bih uvek bila letnja noć i nekako bi nam se snovi zamrsili. Rebra bi nam se preplela po vetru, a on bi me uhvatio za ruku, ne dozvoljavajući da se otrgnem. Nosio je crnu jaknu i sumorne misli, a mirisao na poročno podzemlje. Glasom bi zapalio šume i ostavio ih da gore. Govorio je da sam sve što vredi u njegovom životu i da nikada neće prestati da me voli.

Imala sam sedamnaest godina kada sam se zaljubila u dečaka koji je hteo da me popravi. Mirisao je na sparno popodne i okove. Govorio je da ne želi da mi tepa jer ja ne volim tepanje, a istina je da nije znao ništa o tome šta ja volim. Bio je srdačan i topao. Bio je sve što bi neko nečiji trebao da bude. Nije prošlo više od tri meseca, a ja nisam mogla da ga gledam očima. Smetao mi je njegov dodir, njegov glas, njegov dah. (Rekao je da me neće gušiti.) 

Imala sam dvadeset godina kada sam se zaljubila u dečaka koji me je želeo takvu kakva jesam. Mirisao je na raj i na plažu. Bio je topli prolećni dan, lizanje sladoleda i drugi žeton za panoramu. Duga šetnja po šumi i prijatno veče pokraj reke. Imao je glas koji bi me podsetio na mrku zemlju natopljenu hladnom vodom i podjednako tamne oči. Bio je kofa ledene vode koja se sliva niz kožu po vrelom danu. Zastrašujuće jednostavan, a opet naočit, podigao bi kule na mestima gde sam se (u)rušila. Rekao je da bi zauvek mogao da me gleda. 

Slomljena vila

Na tvojim trepavicama

Ostavila bih trag jedne istine

Zgazila sivkastu stvarnost

Crvenom potpeticom moga bola

Po tvojim prstima bih

Plesala prolećni valcer uzdaha

Ušunjala se u tvoj san

Smehom dosanjan

Tapkam ti po jagodicama (zvezde, dve, tri)

Tihi obrisi jednog sećanja

Mogli smo imati sve

Umrla sam bez tvoga dodira

Mesečev testament

Vrtim traku istine, scena: davno sećanje.

U našim danima ne vidim ni senku nje.

Nasmejana jutra i noći boje vina;

vrelo podne, pomeraš moj svet prstima.

Negde na peščanom putu lake nežnosti,

upleli smo se u tamni sunovrat.

Hladan vetar i krv na bledoj koži;

mislio si da sam naivna, a ti dovoljno jak.

Vreme čuda tlo nam čvrsto izmiče;

dok shvatiš da ljubav gori, već si jedno čekanje.

Na trepavice mi se spušta tuga;

bila sam tvoja, sad sam neka druga.

Nisi mirnog srca ni dok ležiš kraj nje;

tvoj sam melem istine, tvoj predmet požude.

Očajnički, u mraku moliš za laki dodir -

istina je da te čeka karta za prezir.

Ja neću da me sputava tvoja želja luda,

sanjam da mi krvlju teče sloboda.

Na dnu se grčim u suzama,

tvog dodira željna i prokleta.

Vreme je, dakle, teklo i prošlo;

do kraja života ti si za čas došao.

Na bdenju tvom, bolni jauci i krici;

kunem se da tvoju majku poznam po vici.

Samo si još jedno telo pod zemljom,

a ne beše davno, osvajao si žene redom.

Crne potpetice i umorno lice;

gladeći obod šešira, piljim u pod sudnice.

Dostavili su mi poziv za čitanje testamenta,

premda sam pitala šta ja imam sa tim.

Nerado sam ovde, grozna je bulumenta;

haljinu mi pogledom svlači tvoj pobratim.

Suma svega: ostavio si meni sve u naletu bunila.

Tvoja mati viče: „Skandal, ta, puna je tajnog bluda!“

Sa brkatim advokatom proveravam datume.

To je doba tvog vapaja za malo noćno druženje.

Otac ti urla na sudiju i na sve nas,

kao da će mu spas doći u ovaj čas.

Veli: „On to nije zaslužio,

samo se našao na njenom putu za pakao!“

Zaslužio je, zaslužio; dugo me je mučio.

Zaslužio je, zaslužio; i novu je ljubav varao.

Čudesno je da si na roditelje ostavio takav trag:

pitam se da li si voljenoj, praznoj od tebe, drag.

Dečače moj lepi, dečače moj dragi;

u narednom životu bolje pazi...

Ne daj strasti na rame da ti sleti, 

ne dozvoli da te mesečev prah porazi. 

100

Ti još nisi umro?

Pomislio bi čovek

da ne postojiš u meni

i da je sve tvoje izbledelo.

Nalećeš na mene

i kruniš se u meni,

iznova i iznova,

kao da ti stoput nije bilo dovoljno.

Mali grob onoga što je bilo

i sećanje na ono što nikada neće biti.

Ko kaže

da smem da te volim

kad si u meni napravio požar

i ostavio me da gorim?

Kad sam ja znala

i da plačem i da trunem

i da nosim žive rane,

ogoljene i krvave.

Ko kaže

da smeš da živiš

kad sam zbog tebe proćerdala stvarnost

i ukrcala se u jezivi brod ništavila?

Ko kaže

da smem da ti brojim ostanke

kad si toliko puta otišao?

Zašto misliš da imaš prava na mene?

Da li ti je iko rekao

da izgrebane devojčice

nastavljaju da se igraju

i da ne bacaš ono što voliš?

Zašto nisi umro

kad sam ja stoput nestala?