Mračna zvezda

Razlila bi se po mojim prstima kao prokleto mastilo. Tu i tamo, uhvatim sebe kako maštam o njoj. 

Slomljeni talas

Sve su one bile vešte, to je istina. Uvijale bi se pod svetlošću zvezda i izvodile najčudesnije pokrete. Palile su nebo i dirigovale talasima. Ona je jedina plesala malu noćnu muziku. Jedino ona bi, iskasapljena i slomljena, uvezala u klupko svoje tuge i odigrala mračnu čaroliju. Zato je i otišla, a da nije rekla ni reč. Ja sam sve to znao i usudio se da je volim. I kako bih sad bilo koga, do samog sebe, mogao kriviti što je nemam? 

Ponoćna čarolija

Sećam se,

kad sam došla ovde

još prvog jutra su mi rekli:

„Budi dobra

i biće ti miran san.

Budi dobra,

da ne bi potoci krvi tekli.“

Tog istog dana,

Prišla mi je bledunjava Keti.

Pamtim, mrmljala je:

„U moru smrti,

ja sam samo još jedna smrt;

Nemoj se ti sa mnom družiti.

Vidiš li, na prvom stepeniku, lepu Žozi?

Ona ti je živi barut.

Njoj hodi.

Ona može kroz život ovde da te vodi.“

Duboko disanje i tišina, crvena plima.

Uzdasi.

Meni Žozi liči na vodu.

Strpala bih je u džep i pobegla;

Otela bih je – magičnu, toplu, gordu.  

Pa, prići ću joj,

jer ja nemam šta izgubiti.

Prići ću joj,

šta drugo i raditi u ludnici?

Tiho sam stala pokraj nje.

Bokte, oči kao ponoćne čarolije!

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Žo je zloslutno zapevušila:

„Svetlo oko, pusta savest,

mori kao avet...

Duga kosa, laki hod;

Šta te dovodi na ovaj brod?“

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Oštro mi je odbrusila:

„Sedi ovde i plači,

na onom stolu su ti kolači.

Kad se sabereš, potraži me,

ja ovde krojim sne.“

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Razigrano je odlepršala.

(Po hodnicima čujem

da je stvarno uvek tako hodala.)

Ova žena rađa boje moga sna. 

Ona je živi karneval ludila. 

Vagon misli

Saberimo se na trenutak i prebrojmo boje ove moje igre. Sada imam dve simpatije, jedno nedostajanje i četiri šanse za spas.

Znam, opet sam se zaljubila. I opet je malo i nebitno, a ogromno i najvažnije. On je opet sjajan, a ja sam opet smotana. On je opet potpuno nesavršen i opet mu se desni brk više smeje. Ja sam, opet, imala srozano samopouzdanje i podignutu punđu. On je, opet, učinio da se osetim kao najlepša žena na svetu.

Znam, opet sam se zaljubila. Opet neće biti ništa od toga, samo ću zaludno maštati o našim dodirima. Neće biti kuvanja neke bljutave večere koja je užasna, ali ćutke mrljavimo po tanjiru... Neće biti dodira laktom kad se pojavi neka naporna spodoba, niti kašnjenja u bioskop jer ja ne hajem za vreme. Neće biti spuštenih slušalica i prećutanih tajni. Ničega neće biti.

Znam, opet sam se zaljubila. Provodim sate slikajući pore njegovih jagodica, u propalom pokušaju da ga zadržim za sebe. Smeškam se njegovom liku na sofi mojih ideja i planiram šta bih mogla da obučem kad odemo na izlet. Zamrzavam ga u vagonu misli i vajam hladnim virovima. Čuvam ga u sebi i ljubomorišem; stvarno ljubomorišem. Ah, tako sam beznadežna!

Znam, opet sam se zaljubila. Opet zima odlazi i opet sam se probudila u bisernoj školjki. Opet ima glas koji pali sve lampione i dovoljno ludosti da me poželi. Opet je lep, najlepši i opet mislim da me zaslužuje. Opet skidamo kapute i šetamo u tišini. Ja maštam, snivam, lomim, umirem. Ja nestajem, bolim, čekam, molim. Strahujem, smejem, budim i osećam. Brojim i merim. Lepim i krojim. Ma, tako sam njegova!

Mokra sam do gole kože. Cede se, na mojim butinama, vodopadi strasti. Opet bi poludeo zbog mene. I šta će mu to? Opet ima nekoga ko ga voli. Nekoga ko mu se raduje. I koji će mu ovaj tamni sjaj? Opet je potpun bez mene i opet mu nisam potrebna. Opet je moj, a nemam ga.

Znam, opet sam se zaljubila.  I nije se, bogznašta, time promenilo. Sada imam novu simpatiju, staro nedostajanje i prognane želje. Sada imam dva čekanja više i jedno nadanje manje. Imam načetu štanglu čokolade i rozikastu sebe. Imam okrnjena sećanja i jedno zaleđeno verovanje. Znam, opet sam se zaljubila...