Ako ti nekad ponestane razloga

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

seti se da snivam mrak

i preživljavam jutro.

Seti se da umem da pevam,

ali ne smem

i da mekim plesom

prekidam smrt.

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

ne zaboravi da

plačem kao malo dete.

I da skrivam galaksije

u očima.

I da osmehom

bojim dan.

Ako ti nekad ponestane

razloga da me voliš,

ne znam da li da mi kažeš to

jer ću možda umreti.

Ili samo da ideš

i da me ostaviš da jecam.

Jedno znam – 

nikada se više nemoj vraćati. 

Plavičasti strah

Sve je bilo u redu. I onda, odjednom, niše ništa nije bilo u redu. Sada mi nemir nagriza utrobu, dok svetlucavi svici lete mojim venama i pale strah. Udružena četa letećih beštija petlja mi po krvnim sudovima i mrsi ih u čvorove. Bojim se, istina je.

Strahujem da ću propustiti da izađem na peronu svoje istine. Otuda, ostaću sama. Plašim se da ću ostati zarobljena na ovom koloseku nadanja i da me više ništa neće spasiti davljenja. Ne želim da budem ovde. Ja ovo uopšte ne želim.

Ne voliš me dovoljno ni za šta i to je najvažnija lekcija koju moram savladati. Ne voliš me ni za nemanje. Ne umeš ni da me nemaš. Voliš me više od toga, pa zubima kidaš sopstvene vene i vezuješ se u klupko očaja i umireš za mnom, stoti put. Nisi mrtav, zar ne? Meni deluješ poprilično živ.

Zašto baš ja? Mogao si da čezneš za nekom drugom devojkom. Bože, toliko su lepe i toliko lake. Život sa njima je subotnje jutro koje te miluje, a ja sam četvrtak uveče od koga nikad ne znaš šta da očekuješ. Zašto onda ja? Šta radim u tvojim snovima? Uguši me.

Dobro sam. Ja sam zaista dobro. Nekada se spotaknem o tvoj glas. Nekad me osmehom izgrebeš po laktu. Nekad prevrnem prašnjavi dušek uspomena i zakašljem se na tebe. Inače, sve je u redu. I nije važno.

Ne mari ako me poželiš ponovo. Više nije važno šta ti želiš. Po prvi put. Prvi put neću guliti kolena zbog tebe. Prvi put se neću uviti u plašt očaja da bih ti bila nalik. Prvi put, a da ne crtam slatkaste večeri tvojim čađavim mislima.

Pa, šta ako ti nedostajem? Misliš da sam ja dobro? Misliš da me neprospavana čekanja za tobom nisu ranila? Da mi sreća miluje skute? Ti si živeo. O, kako si se samo naživeo... Ja sam, tek, preživela. I po prljavim hodnicima nadanja tražim izlaz.

Ne mari ako me poželiš ponovo i ako ti nedostajem. Ako nisi dobro. 

Nisam ni ja.

Buka u plućima

Treba mi da me voliš glasnije. Da ujutru ćutimo, da trepćemo u tišini i da me dišeš. Da farbamo šareni kikot u tonove naših uzdaha i da rečima slikaš moje nebo. Treba mi da budem dobro i da odemo daleko, a ja nikad nisam dobro kad odem daleko ako nemam svoj dom i znam da od ljudi ne treba da praviš dom, ali ko uopšte može da određuje šta je dom.

Treba mi da me voliš glasnije. Da ti nedostajanje nagrize vene, pa da shvatiš da ne želiš da ti nedostajem, pa da to više nikada ni ne dopustiš. Da kažeš prodavačici u pekari da me pusti da odlučim šta želim jer ja ne mogu da odlučim tako brzo i šta ako odlučim pogrešno pa uzmem nešto bajato i samo mi bude bljak. To nam ništa dobro neće doneti.

Treba mi da me voliš glasnije. Da u mene šiješ prolećne dane, da se igraš mojom kikom i da me zoveš svojom. Da ne odlaziš od mene i da nas svako svitanje dočeka spremne. Treba mi da se nastanim u tebi, da pustim korenje na tvojim ledjima i da ti verujem. Treba mi da znam da sam ti dovoljna i da ugušiš u meni svaki krak sumnje da to ne mogu biti.

Treba mi da me voliš glasnije. Da urlaš kako ne želiš da živiš bez mene i da svi to znaju. Da potoci krvi prave bljutavu smešu od tvojih organa na pomisao da odlazim. Treba mi da me voliš baš mnogo jer, ispostavlja se, drugačije ne može.

Treba mi da me voliš glasnije. Ja mislim da kod mene sve može, ako me dovoljno voliš. I to je bezveze, ali tako je i ja tu ne mogu ništa. Zato, kad bi me voleo glasnije, ništa ovo ne bi bilo važno. Hej, pa ja sam ionako ista kao ti. Ko bi bolje razumeo bežanje od istine? Ko bi se bolje pravio da nije bilo ništa što je bilo, ušuškavajući se debelim jorganima treptaja?

Treba mi da me voliš glasnije. Da brojiš zvezde mojim imenom, da živiš talase u mojoj kosi, da šaraš nebo mojim venama i da mi umireš pod jezikom. I da to svi znaju. Treba mi da me voliš glasnije. I samo to mi treba. To bi bilo dovoljno. 

(Idi.)