Plavičasti strah

Sve je bilo u redu. I onda, odjednom, niše ništa nije bilo u redu. Sada mi nemir nagriza utrobu, dok svetlucavi svici lete mojim venama i pale strah. Udružena četa letećih beštija petlja mi po krvnim sudovima i mrsi ih u čvorove. Bojim se, istina je.

Strahujem da ću propustiti da izađem na peronu svoje istine. Otuda, ostaću sama. Plašim se da ću ostati zarobljena na ovom koloseku nadanja i da me više ništa neće spasiti davljenja. Ne želim da budem ovde. Ja ovo uopšte ne želim.

Ne voliš me dovoljno ni za šta i to je najvažnija lekcija koju moram savladati. Ne voliš me ni za nemanje. Ne umeš ni da me nemaš. Voliš me više od toga, pa zubima kidaš sopstvene vene i vezuješ se u klupko očaja i umireš za mnom, stoti put. Nisi mrtav, zar ne? Meni deluješ poprilično živ.

Zašto baš ja? Mogao si da čezneš za nekom drugom devojkom. Bože, toliko su lepe i toliko lake. Život sa njima je subotnje jutro koje te miluje, a ja sam četvrtak uveče od koga nikad ne znaš šta da očekuješ. Zašto onda ja? Šta radim u tvojim snovima? Uguši me.

Dobro sam. Ja sam zaista dobro. Nekada se spotaknem o tvoj glas. Nekad me osmehom izgrebeš po laktu. Nekad prevrnem prašnjavi dušek uspomena i zakašljem se na tebe. Inače, sve je u redu. I nije važno.

Ne mari ako me poželiš ponovo. Više nije važno šta ti želiš. Po prvi put. Prvi put neću guliti kolena zbog tebe. Prvi put se neću uviti u plašt očaja da bih ti bila nalik. Prvi put, a da ne crtam slatkaste večeri tvojim čađavim mislima.

Pa, šta ako ti nedostajem? Misliš da sam ja dobro? Misliš da me neprospavana čekanja za tobom nisu ranila? Da mi sreća miluje skute? Ti si živeo. O, kako si se samo naživeo... Ja sam, tek, preživela. I po prljavim hodnicima nadanja tražim izlaz.

Ne mari ako me poželiš ponovo i ako ti nedostajem. Ako nisi dobro. 

Nisam ni ja.