Devojčica sa zvezdama u očima

Ležali su u postelji boje šampanjca koja je mirisala na svemir. Ona je odsutno gledala u plafon, a on je, utišavajući šum sopstvenog disanja, očekivao da nešto izusti. „Šta gledaš, Nejmi?“, upitao ju je. „Gledam u zvezde“, setno je odgovorila, ne mareći za zbunjenost koja se ocrtavala na njegovom licu.

„Ali, kako gledaš u zvezde? Ovde nema ničega.“

„Nije važno. Ja ih vidim i prekrasne su. Žao mi je što ti to ne primećuješ sada, ali to je potpuno u redu. Nismo svi isti.“

***

O njoj imam jednu malenu, naivnu teoriju koja je toliko luda da mi je neprijatno da o njoj govorim glasno. Imam teoriju da se u njenim očima davno kupala kornjača.

Znate li onu priču o zecu i kornjači? Suma svega je da je zec mislio da je nepobediv, a kornjača nije imala naročite šanse, ali je na kraju pobedila i pokazala nam da se za neke stvari isplati boriti i da ne može sve da nam padne sa neba. Ja obožavam tu priču. Znam gde se tačno nalazi u mojoj sobi, ne pitam se da li je u zelenoj ili crvenoj kutiji, ispod klikera ili magične žene, na kredencu ili u kovčegu. Znam koliko se dugo smeješ nakon što dodirneš tu knjižicu, jednako kao što znam da se u Nejminim očima jednom kupala kornjača i otuda razlivena zelena boja sa sićušnim zlatastim tačkama koje se primećuju samo na jakoj svetlosti.

***

O devojčici sa zvezdama u očima ne znam mnogo toga... Kad kažem mnogo toga, mislim na to da znam skoro sve što se može znati o njoj, ali ne znam u kom bi periodu istorije volela da je živela i ne znam da li ona zna kojim sam ja godinama opčinjena. To je nešto što je važno da znaš o nekome koga voliš, na primer.

Zato je stalno pitam sve što me interesuje. I ne tajim nego bacam zrake radoznalosti na nju iz straha da ne nestane. I ne marim ako sam joj dosadna. Zato što je najtužnije kada više nemaš nekoga koga si mnogo voleo. 

I šta ako ona jednom ode, a ja toliko toga nisam saznala o njoj? Onda ću lagati da sam dobro i lagati da neke ljude sa očima i neke ljude sa kosom uopšte ne pamtim, a kad god legnem da spavam samo ću razmišljati o nekim ljudima sa očima i nekim ljudima sa kosom. Neće biti nikoga da prepozna da lažem i da kaže da je u redu biti tužan. I da će da prođe. I da će da bude dobro.

Jedino je nikada nisam pitala šta misli zašto su joj oči takve. Zato što znam odgovor. I nekada prođem pored neznanca na ulici koji mi se učini zanimljivim i samo poželim da ga povučem za rukav kaputa, tek da mu kažem: „Jedan moj prijatelj ima oči u kojima se kupala kornjača, pa su se ugnezdile zvezde, ej!“ Onda odustanem... Ima on nekih svojih briga. I možda nema nekoga ko mu govori da je u redu da bude tužan. I da će sve proći. I da će biti dobro.

Ples mrtvih vila

Pitam se šta li je uopšte to što bi me trglo iz ovog nemanja. Postoji li stvarnost dovoljno jaka da iz mene iščupa otrovne korove tvog postojanja?

I dalje te želim i još uvek nalazim sebe u nesnosnim maštarijama naših upletenih suza. Još uvek pamtim način na koji si me grlio i još uvek mi to jezivo nedostaje. Želim da ti govorim o svemu što sam ranije trebala reći.

Hajde, uvij me u maramu šivenu od želja i spakuj u džep zimskog kaputa. Orgni se mnome. Nosi me po pašnjacima jada i nehajno bacaj u prašnjave uglove čekanja. Uzimaj me i ostavljaj kako ti se prohte. Ja ću biti tu.

Često prenem samu sebe iz zavodljivih misli što vode u svet istine koja uglovima mog razuma šapuće da si ti putokaz na stazi ovog preživljavanja. Najobičniji putokaz koji ja ne mogu da razaznam.

Mrtve vile koračaju po litici moga uma, pa igraju ples nesreće, pa lakim rukama u moju kosu upliću nametljivo pitanje: kako to da ja sad ne umem rastumačiti običnu smernicu? Ja sam dežurni odlikaš koji je svaku mrvu jecaja veštim tkanjem pretvorio u čaroliju. Ja sam razum na putu ludosti i, ko si sad pa ti, da me pomeriš.

Ne znam šta je to što je ostalo od nas, ali za jedan pristojan kraj – tebe u meni ima previše. Uporno škrabaš otiske svojih prstiju po zidovima mojih arterija i prljaš me mirisom propasti. Toliko si dalek, a toliko moj.

Ušuškana u sećanje na zvuk tvog osmeha, prstima prebiram po kalendaru naših uspomena. Najzad znam, toliko je bilo dana kada je samo trebalo biti srećan. Toliko je bilo jutara upletenih u strah, a trebalo je samo ljubiti.

Lagala sam te da sam razum, ali to već znaš. Ja sam ludost, lično. I ne planiram da nastavim dalje dok ne rešim jednačinu tvog postojanja. I ne marim ko će odavde izaći živ. I volim te, premda mislim da je ljubav sve što mi nismo.