Devojčica sa zvezdama u očima

Ležali su u postelji boje šampanjca koja je mirisala na svemir. Ona je odsutno gledala u plafon, a on je, utišavajući šum sopstvenog disanja, očekivao da nešto izusti. „Šta gledaš, Nejmi?“, upitao ju je. „Gledam u zvezde“, setno je odgovorila, ne mareći za zbunjenost koja se ocrtavala na njegovom licu.

„Ali, kako gledaš u zvezde? Ovde nema ničega.“

„Nije važno. Ja ih vidim i prekrasne su. Žao mi je što ti to ne primećuješ sada, ali to je potpuno u redu. Nismo svi isti.“

***

O njoj imam jednu malenu, naivnu teoriju koja je toliko luda da mi je neprijatno da o njoj govorim glasno. Imam teoriju da se u njenim očima davno kupala kornjača.

Znate li onu priču o zecu i kornjači? Suma svega je da je zec mislio da je nepobediv, a kornjača nije imala naročite šanse, ali je na kraju pobedila i pokazala nam da se za neke stvari isplati boriti i da ne može sve da nam padne sa neba. Ja obožavam tu priču. Znam gde se tačno nalazi u mojoj sobi, ne pitam se da li je u zelenoj ili crvenoj kutiji, ispod klikera ili magične žene, na kredencu ili u kovčegu. Znam koliko se dugo smeješ nakon što dodirneš tu knjižicu, jednako kao što znam da se u Nejminim očima jednom kupala kornjača i otuda razlivena zelena boja sa sićušnim zlatastim tačkama koje se primećuju samo na jakoj svetlosti.

***

O devojčici sa zvezdama u očima ne znam mnogo toga... Kad kažem mnogo toga, mislim na to da znam skoro sve što se može znati o njoj, ali ne znam u kom bi periodu istorije volela da je živela i ne znam da li ona zna kojim sam ja godinama opčinjena. To je nešto što je važno da znaš o nekome koga voliš, na primer.

Zato je stalno pitam sve što me interesuje. I ne tajim nego bacam zrake radoznalosti na nju iz straha da ne nestane. I ne marim ako sam joj dosadna. Zato što je najtužnije kada više nemaš nekoga koga si mnogo voleo. 

I šta ako ona jednom ode, a ja toliko toga nisam saznala o njoj? Onda ću lagati da sam dobro i lagati da neke ljude sa očima i neke ljude sa kosom uopšte ne pamtim, a kad god legnem da spavam samo ću razmišljati o nekim ljudima sa očima i nekim ljudima sa kosom. Neće biti nikoga da prepozna da lažem i da kaže da je u redu biti tužan. I da će da prođe. I da će da bude dobro.

Jedino je nikada nisam pitala šta misli zašto su joj oči takve. Zato što znam odgovor. I nekada prođem pored neznanca na ulici koji mi se učini zanimljivim i samo poželim da ga povučem za rukav kaputa, tek da mu kažem: „Jedan moj prijatelj ima oči u kojima se kupala kornjača, pa su se ugnezdile zvezde, ej!“ Onda odustanem... Ima on nekih svojih briga. I možda nema nekoga ko mu govori da je u redu da bude tužan. I da će sve proći. I da će biti dobro.