Ples mrtvih vila

Pitam se šta li je uopšte to što bi me trglo iz ovog nemanja. Postoji li stvarnost dovoljno jaka da iz mene iščupa otrovne korove tvog postojanja?

I dalje te želim i još uvek nalazim sebe u nesnosnim maštarijama naših upletenih suza. Još uvek pamtim način na koji si me grlio i još uvek mi to jezivo nedostaje. Želim da ti govorim o svemu što sam ranije trebala reći.

Hajde, uvij me u maramu šivenu od želja i spakuj u džep zimskog kaputa. Orgni se mnome. Nosi me po pašnjacima jada i nehajno bacaj u prašnjave uglove čekanja. Uzimaj me i ostavljaj kako ti se prohte. Ja ću biti tu.

Često prenem samu sebe iz zavodljivih misli što vode u svet istine koja uglovima mog razuma šapuće da si ti putokaz na stazi ovog preživljavanja. Najobičniji putokaz koji ja ne mogu da razaznam.

Mrtve vile koračaju po litici moga uma, pa igraju ples nesreće, pa lakim rukama u moju kosu upliću nametljivo pitanje: kako to da ja sad ne umem rastumačiti običnu smernicu? Ja sam dežurni odlikaš koji je svaku mrvu jecaja veštim tkanjem pretvorio u čaroliju. Ja sam razum na putu ludosti i, ko si sad pa ti, da me pomeriš.

Ne znam šta je to što je ostalo od nas, ali za jedan pristojan kraj – tebe u meni ima previše. Uporno škrabaš otiske svojih prstiju po zidovima mojih arterija i prljaš me mirisom propasti. Toliko si dalek, a toliko moj.

Ušuškana u sećanje na zvuk tvog osmeha, prstima prebiram po kalendaru naših uspomena. Najzad znam, toliko je bilo dana kada je samo trebalo biti srećan. Toliko je bilo jutara upletenih u strah, a trebalo je samo ljubiti.

Lagala sam te da sam razum, ali to već znaš. Ja sam ludost, lično. I ne planiram da nastavim dalje dok ne rešim jednačinu tvog postojanja. I ne marim ko će odavde izaći živ. I volim te, premda mislim da je ljubav sve što mi nismo.