Tamno oko

Ti si mala smrt odevena u ukus žutog maslaca. Koliko sam samo naivan morao biti da padnem na tebe. Vežeš svoje reči u klupko svetlucavih laži, šetajući lopovskim prstima po stolu. Grozna si mi.  Prokleta čarobnica koja gamiže po tuđim mislima, bez ikakvog pitanja, bez dopusta.

Boje nemira nastane se u tvome oku i rode prasak. Pa, ko se živ izvuče. Motaš čvorove beskraja oko mene kada god poželiš, a onda – baš kada zaboravim na sve, osim na tebe – nestaneš bez reči.

Ušetala si u moj zazidani svet lakim korakom tankog šaputa i na pločicama trotoara svuda kredom naslikala naša imena. Pesmom koraka oduvala si svemir i ugasila tuge u meni.

Prvi put kada sam te video, imala si kosu boje limuna i lakovane cipele. Sećam se kako sam pomislio da ti se nedostajanje uplelo u pogled. Prišao sam ti, a ti si mirisala na okean i na prženi kikiriki i znao sam da ne postoji još jedna ti. Pokušala si da pobegneš od mene i sad ne znam da li bi bilo bolje da sam te jednostavno pustio...

Ovako, pustio sam te, odveć lud za tobom i opijen tvojim osmehom. Pustio sam te, kada je već postalo prekasno da naučim živeti bez tebe. Kada se tvoj sjaj upleo u moje pore. Pustivši te, pustio sam sebe i sada se gušim. Samo se gušim. Ti me gušiš. Svakog jutra budim se sve bolesniji od tebe. 

Čokoladno nebo

Kad porastem,

biću nebo.

Razliću se u meki san

i čučaću ti na ramenu.

Pretvoriću suze u smeh,

oslikati tvoj prokleti greh

i sazidati malu tvrđavu.

Kad porastem,

pretvoriću se u oblak.

Prodaću izgubljena sećanja

i kikotom ugasiti mrak.

Za neotpakovani kusur,

kupiću nam neokrnjenu ljubav. 

Jednu ljubav za poneti u beskraj 

i jednu pištaljku za buđenje iz sna.

Smrt u pidžami veselih boja

Mislim da će mračna smrt ovih dana doći po mene.

Žalosno sam sigurna da mi duša vene.

Ne znam postoji li kakav lek za teški nespokoj

i da li ima šanse boriti se protiv kraja za život svoj.

Govore mi da je propast neizbežna i teška,

dok se pitam šta učiniti ako je sve ovo jedna greška.

Šta ako je ova nesreća oduvek i bila moja;

A šta ako smrt nosi pidžamu veselih boja?

San boje čudesa

A kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš... Promeškoljila se pod mojim osmehom. Kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš i sećaš i da spavaš u tom sećanju, da se pokrivaš njime i živiš kroz njega. 

Na leđima sam joj prstima šarao ljubav. Kada umrem, bacićeš me u raku uspomena, ali nikada nećeš uspeti da me zaboraviš. I bićeš izgubljen. I svaki će ti dan biti prazan. Nećeš znati zbog čega. Zbog čega? Ne smeškaj se. Zbog čega? Zbog čega, kaži mi!

Zbog čega, ljubavi? – ponovila je sama pitanje, dubljim glasom, kao me oponašajući. Jer ja neću biti tu. Jer ja neću biti tu... Jer ti nećeš biti tu.

Ona je satkana od čudesa. Bez nje, sada, samo tumaram mračnim ulicama beznađa. Spoplićem se o tuđe usne i jezike i osmehe i nijedan mi ne odgovara. Znam da smo se mnogo svađali. Svaki dan nam je bio borba i stalno bi mi protivurečila, kao fol ili stvarno. I stalno bih je ljubio da je ućutkam. Da preživim.

Zanimljivo, više se ne sećam nijedne naše svađe. Pamtim da smo se jednom podžapali jer je kasnila (premda je insistirala da se nađemo ranije), ali ne bih mogao da opišem nijednu našu raspravu. 

Svaka misao o njoj sada nalikuje rozikastom prahu koji puni vene njenim ukusom i zaglušuje stvaran svet. I ona mi je sva srećna. I ne znam gde je pošlo naopako. Jednom mi je neko rekao da samo srećna sećanja mogu da pomute um. Zato sam, valjda, potpuno sluđen.

Sada sam zarobljen ovde. Sa Običnima koje ne razlikuju mirise predvečerja, koje ne veruju u roštilj i ne pomišljaju na otpevani dan. Nisu me obojile u zlatno i nanovo me, svako bogovetno jutro, polivaju smrdljivim krečom zavisti. 

Dopuzim do kreveta da bih pobegao u drugi svet, u sve ono što bih mogao da imam, ali nikada neću. U kalendar sećanja ispisujem boje njenog osmeha svake noći. Drugačije ne umem. I ne mogu. Ne mogu... 

Plamičak boje istine

Uvek sam zavidela onima koji reč ogole, a ne uvijaju je u srebrnkasti papir treptaja. Jednostavno i lako. Mada, to je sve što ja nisam. Valjda pišeš onako kakav si. 

Nikada kod mene ženi nije bila umazana gornja usna pavlakom, dok je sredinom levog kažiprsta ovlaš dodirivala nozdrvu. Ne, ne. Moja žena je ranjena sećanjima i krajičkom oka posmatra mladi zaljubljeni par, pitajući se gde ljubav prestaje i kada se u njoj javila želja da svom ljubavniku sipa otrov u mirisni namaz za testo. 

Ne ide. Ne možeš pobeći od sebe, ma koliko da juriš. Sam ćeš sebe uvek stići i zato mislim da nikada neću pisati o tome da dečak pravi zamak od peska u prugastoj majici; isflekanoj od sladoleda. Najzad, dečaci u mojim pričama nikada nisu prljavi jer na šta bi to ličilo.