San boje čudesa

A kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš... Promeškoljila se pod mojim osmehom. Kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš i sećaš i da spavaš u tom sećanju, da se pokrivaš njime i živiš kroz njega. 

Na leđima sam joj prstima šarao ljubav. Kada umrem, bacićeš me u raku uspomena, ali nikada nećeš uspeti da me zaboraviš. I bićeš izgubljen. I svaki će ti dan biti prazan. Nećeš znati zbog čega. Zbog čega? Ne smeškaj se. Zbog čega? Zbog čega, kaži mi!

Zbog čega, ljubavi? – ponovila je sama pitanje, dubljim glasom, kao me oponašajući. Jer ja neću biti tu. Jer ja neću biti tu... Jer ti nećeš biti tu.

Ona je satkana od čudesa. Bez nje, sada, samo tumaram mračnim ulicama beznađa. Spoplićem se o tuđe usne i jezike i osmehe i nijedan mi ne odgovara. Znam da smo se mnogo svađali. Svaki dan nam je bio borba i stalno bi mi protivurečila, kao fol ili stvarno. I stalno bih je ljubio da je ućutkam. Da preživim.

Zanimljivo, više se ne sećam nijedne naše svađe. Pamtim da smo se jednom podžapali jer je kasnila (premda je insistirala da se nađemo ranije), ali ne bih mogao da opišem nijednu našu raspravu. 

Svaka misao o njoj sada nalikuje rozikastom prahu koji puni vene njenim ukusom i zaglušuje stvaran svet. I ona mi je sva srećna. I ne znam gde je pošlo naopako. Jednom mi je neko rekao da samo srećna sećanja mogu da pomute um. Zato sam, valjda, potpuno sluđen.

Sada sam zarobljen ovde. Sa Običnima koje ne razlikuju mirise predvečerja, koje ne veruju u roštilj i ne pomišljaju na otpevani dan. Nisu me obojile u zlatno i nanovo me, svako bogovetno jutro, polivaju smrdljivim krečom zavisti. 

Dopuzim do kreveta da bih pobegao u drugi svet, u sve ono što bih mogao da imam, ali nikada neću. U kalendar sećanja ispisujem boje njenog osmeha svake noći. Drugačije ne umem. I ne mogu. Ne mogu...