Ti si mala smrt odevena u ukus žutog maslaca. Koliko sam samo
naivan morao biti da padnem na tebe. Vežeš svoje reči u klupko svetlucavih
laži, šetajući lopovskim prstima po stolu. Grozna si mi. Prokleta čarobnica koja gamiže po tuđim
mislima, bez ikakvog pitanja, bez dopusta.
Boje
nemira nastane se u tvome oku i rode prasak. Pa, ko se živ izvuče. Motaš
čvorove beskraja oko mene kada god poželiš, a onda – baš kada zaboravim na sve,
osim na tebe – nestaneš bez reči.
Ušetala si
u moj zazidani svet lakim korakom tankog šaputa i na pločicama trotoara svuda
kredom naslikala naša imena. Pesmom koraka oduvala si svemir i ugasila tuge u
meni.
Prvi put
kada sam te video, imala si kosu boje limuna i lakovane cipele. Sećam se kako
sam pomislio da ti se nedostajanje uplelo u pogled. Prišao sam ti, a ti si
mirisala na okean i na prženi kikiriki i znao sam da ne postoji još jedna ti.
Pokušala si da pobegneš od mene i sad ne znam da li bi bilo bolje da sam te
jednostavno pustio...
Ovako,
pustio sam te, odveć lud za tobom i opijen tvojim osmehom. Pustio sam te, kada
je već postalo prekasno da naučim živeti bez tebe. Kada se tvoj sjaj upleo u
moje pore. Pustivši te, pustio sam sebe i sada se gušim. Samo se gušim. Ti me
gušiš. Svakog jutra budim se sve bolesniji od tebe.
Нема коментара:
Постави коментар