Slomljeni dan

Nismo mi ni birali ovu ljubav.
Ona je izabrala nas. 

Medeni mesec

Možda misliš da sam rozi raj,

ali kraj te sa mnom čeka, znaj.

Moje je svitanje tvoj pakao,

bolje da mi kožu nisi takao.

Nestašni pramen i meki dlan,

gotov si za tren, jasno je kao dan.

Bolje da si disati prestao

nego što si se u moju mrežu upleo.

Zašto misliš da ćeš pobediti?

Mogu ti samo snove ubiti.

Tragovi boje badema, zamršene trepavice;

idi sam, skoči sa litice. 

Uski hodnik

Jedna mala lobotomija i nešto protiv bolova, izgubljeni pogled i koža boje mrtvila 
"eto, vidiš, sad si opet normalna; hvala, doktore, što ste je izbavili iz onog bunila."

Vodeni jad

Tmurna noć, krvave vile, vrisak jedne starice i prazna kolevka. 

Tamni raj

Mrak rađa

kraj ili svitanje.

Pod suncem neba

slamaju se rebra.

I voda pretvara u prah.

Kažu da je potrebna tama

da bi video zvezde.

Zašto onda ne dišem kosmos?

A mermaid lullaby

There is nothing left to say. I love you. I love you. I love you.

Kvarljiva bajka

Nekada davno, na planini obrasloj cvetovima ružičastog paprata, rodio se svet koji ne postoji. U tom svetu, mali svemir se raspuknuo i iz njega je iscurela svemoćna lava. Iz te svemoćne lave izmileo je jedan mali mehur koji je odleteo visoko, sve do srebrnkastog vodopada. Vodopod se, pod oblakom, ulivao u prostrano more koje su čuvale krvoločne sirene. Jednog dana, Nara, njihova boginja, pronašla je mali, prozračni mehur. Od tog dana, zapisano je da te volim. 

Ako ga voliš

U vrelom tiganju isprži mu oči,

neka onda prste umoči.

U hladan tanjir spusti mu bubreg,

neka upamti čiji je čovek.

Sahrani svog dragog

i lezi u njegov grob.

Voli ga do kraja,

otvori svoja vrata raja.

Povedi ga sa sobom

i upij njegov beskraj.

Drži ga za ruku,

pa ga smrti predaj.

Sahrani svog dragog

i lezi u njegov grob.

Nad tvojim će telom coktati, 

ta, znala si da će ljubav koštati.

Bilo jednom jedno čudo

Volim te više od svega što sam ikada zavolela. 
Volim svaki delić naše slomljene stvarnosti. 
Volim sve tvoje svetove.

Krvavo pismo

 

Dragi ti,

Pišem ti pismo jer je sećanje na tebe postalo previše bolno. Istina je da bih volela da si pored mene.

U svakom si mome dahu, u svakome uzdahu. Postala sam slepa za sve oko sebe i potpuno nečujno tumaram ovim hodnicima užasa. Tako bih jedino mogla opisati ovaj život u kojem tebe nema. Sav si moj, a nemam te.

Čini se da samo krici strave udaraju o zidove mojih ušnih školjki kada te ugledam. Sve drugo u mom životu bledi jer ti si za mene čovek koji je mera svih stvari.

Ti si pesma. Ti si inspiracija. Ti si sve što vredi.

Sve sam manje vešta u skrivanju čežnje koja mi čupa rebra. Tvoje oči me stežu oko vrata (ni ne znaš) i zaustavljaju mi dah.

Nedostaješ. Ludo nedostaješ, a jasno je da mi nikada više nećeš pripadati. Ućutkujem misli koje mi se vrzmaju po ćoškovima uma jer iz njih razaznajem samo da ostajem sama. Napuštena. Bez ikoga. Bez tebe.

Stravično mi nedostaješ i ne znam šta da radim sa tim osećanjem. Ne marim ako misliš da je nedostajanje dosadno i da sam patetična jer ga pominjem.

Nedostajanje nije dosadno. Ono je najokrutnija igračka u svetu ljubavi. Ono je sastojak koji čorbu čini otrovnom. Možda je nedostajanje nešto najlepše što bi neko može da oseća o tebi. Recitacija svih neostvarenih dodira.

Ne znam kako da se izborim sa ovim činom u kome sam se našla i to je jedini razlog zbog kojeg ti pišem. Ne očekujem ništa jer ti više nisi moj. Ne očekujem pomoć jer bih radije prerazala svoje vratne žile nego molila za pomoć.

Samo, eto, mislim da će mi biti lakše. Ako i ne bude, znaću da sam pokušala i da moram da tražim dalje, da letim više, da tonem dublje, da nestajem brže. Sve ću učiniti kako bih sebi obezbedila srećan kraj.

Nedostaješ mi, ali volim da verujem da će to proći. O tome mislim pred spavanje. Mislim o tebi, a onda me otkucaji crkvenog sata podsete na to da je tri sata iza ponoći i da moram da spavam. Sa osmejkom na licu promrmljam u jastuk da ćeš me sigurno proći i da valja izdržati svega nekoliko noći razarajuće čežnje za tobom. Krene odbrojavanje.

Imam četiri noći da te zaboravim.

Tvoja ja

Čamac smrti

One noći kada si otišao, u meni je umro deo mene. Noći kada si otišao, jedno svetlo u meni se ugasilo. Te noći je hiljadu sićušnih lampiona jednostavno pregorelo i ostavilo me u mraku sramotne stvarnosti.

Pre nego što si otišao, sanjala sam da te nema. Sanjala sam kako se tvoj odlazak u mom telu pretvara u užarenu lavu koja, potom, nagriza svaki delić kože. Polako se sve u meni i na meni krunilo i pretvaralo u prah. Dlačice na podlaktici, flekica na butini, ožiljak ispod kolena – sve je samo počelo da otpada, da bledi i da umire. Pretvorila sam se u ništavilo i onda sam se probudila. 

Te noći kada si otišao, na kuhinjskom stolu ostala je samo grozna istina, gledajući me pravo u oči. Pokušala sam da doručkujem, ručala sam, čak sam pravila i palačinke. Izbegavala bih da pogledam u to srebro nemoći koje je piljilo u mene, bez očiju, sve sa svojim izopačenim nemanjem nade.

Odlučio si da odeš i ostaje mi nemanje jednog imanja koje nikada nisam ni osetila. Odlučio si da odeš i da mi nikada ne kažeš zašto. Odlučio si da kazniš nesmotrenost i da oližeš svoje rane. To je u redu. Samo se čuvaj.

Odlučio si da kreneš rekom o kojoj ja ništa ne znam, da zgaziš mokrim stopalima u nepoznato i ja ti više ne mogu pomoći. Odlučio si da je bolje negde drugde i zato te molim da budeš hrabar, gde god da si.

Te noći, noći kada si otišao, nisam sanjala ništa. Samo sam sedela na klupi i zurila u ćutanje. (Misliš da ne može da se zuri u tišinu?) Odlučio si da odeš i da me ostaviš da se batgram u blatu prokletog lavirinta o kome ništa nisam znala. Odlučio si da proćerdaš prošlost i da slomiš zidove koji su me štitili i da odeš u pomračinu iz koje nikada nećeš izaći.

Ostala sam sama i postiđena. Da sedim na klupi i piljim u ćutanje. Da rezbarim u zidove lobanje slova svega što mi znači i da dlanovima stiskam ljubav. Odlučio si da odeš, ali ne brini. Ništa ti nisi kriv, ja sam kriva. Izvini što nisam bila tu. Zato ne brini. Ne brini, nego mi oprosti. Dobro je… 

Koske ljubavi

Nedostaješ mi.

Osećam kako bih vadila sopstvene delove tela i kotrljala ih ulicom u zamenu za tvoj dodir. Ježim se na pomisao koliko te volim.

Vezem život lažima jer ne mogu podneti da drugi vide koliko te ima u meni, pa te prećutkujem svaki put kada pomenu tvoje ime.

I sada je hiljadita noć u kojoj nas grčevito držim dok gledam kroz prozor i tragam za svojom zvezdom. Znaš kako sam noćima umela da tražim zvezde, znaš koliko volim da vidim nebo… Volim da mislim da i dalje znaš i da nisi prodao sve naše tajne.

Posle ću nas sanjati, pa ću ustajati očima punim tebe. Stalno mi fališ. Jedan minut koji sam sa tobom provela, da se ponovo vratim, ne bih menjala za hiljadu tuđih. 

P. S. Oprosti mi ako te izgubim. 

Čudesni vetrovi i put posut štrasom

Nisam nešto sigurna da li verujem u sudbinu. Tu i tamo, pomislim da će sve biti kako biti mora, pa uskočim u sopstvenu reč, uzvikujući parole o slučajnostima i zagrljajima koji pomeraju univerzume i rađaju nasmejane zvezde. Mučim se, preplićem i rasplićem, ali ne uspevam da odlučim. Da li je to to i da li je moralo biti tako ili je tako, eto, slučajno bilo, a ne mora i moglo je ne biti uopšte?

Tebe sam našla negde na putu između prestanka i beskraja, na pustom uglu izgubljenog čekanja. (Nisam ja tebe našla. Kad sam ja, pa, koga tražila?) Ušunjaš se, tako, u moje treptaje i preturaš police po mome umu. Oprezno i bojažljivo. Polako. Kao da je tako oduvek bilo i kao da život pre nas nikada nije ni postojao.

Umeš sa mnom, ej. Znaš koliko je retko da neko ume sa mnom i koliko volim ljude koji umeju sa mnom jer uglavnom ne umeju. Onda sam očerupana, izgrebana, ranjena i slomljena, a ne volim se takva. Sa tobom mi snovi pevaju i dobro je. Moja duša se ušuška i ne mari, a znaš koliko ona stalno nešto brine i stalno mari i stalno plače. Sa tobom nije tako. Sa tobom se kikoće i šljašti. Stvarno, sija.

Kako se radujem što te imam, nemaš pojma. Sve mi osmeh jedva staje na lice dok slušam tvoje reči, pa ga trpam u džepove i tako sam srećna, srećna, srećna. Dobro, ne trpam ga u džepove, ali lepo zvuči, a mnogo se smeškam zbog tebe.

Nisam nešto sigurna da li verujem u sudbinu. Uhvatim sebe kako žalim što sam tolike godine provela bez tebe, a moglo je bolje. Zahvalim vetru što ti me je poslao i što smo, eto, sada tu.

A onda, ko zna... Možda smo sada ovde jer je tako moralo biti i možda ranije nije bilo pravo vreme za nas. Možda vetar nema nikakve veze sa ovim. Milion i dvesta drugih svetova, sedam stotina pedeset i dva spoplitaja, osam života kasnije – našli bismo put. Morala sam biti tvoja. 

Jutro boje modrog kolena

Zašto si takva jutros?

Daleka i čežnjiva.

Skrivena i odlazeća.

Vučeš bosa stopala

po hladnim pločicama

i mrziš me.

Brinem da se ne razboliš.

Znaš da se razboliš

za tili čas.

Ideš li ti to od mene?

Hoćeš li se vratiti?

Želiš li da se vratiš?

Želiš li da mi se vratiš?

Da li da te čekam?

Čekam te.    

 Mračni jecaj ulice.

Tamni pramen ti golica nos,

a ja samo blenem,

kao neki blesan.

Blesan.

Ko uopšte više govori tako?

Čoveče, saberi se.

To mi ti radiš.

Ti me zbunjuješ.

Izluđuješ me, ej.

Zar ti stvarno nisi htela?

Jer ja sam sa tobom sve hteo.

Kako ne razumeš?

Ti si moj srećan kraj. 

Srećan kraj i druga nadanja odevena u teget frak

Odjednom se voljenje tebe pretvorilo u tešku loptu u mojim plućima. Trebalo je da znam. Nikada te nije bilo lako voleti. Znaš, ima ljudi koji su lagani. Prvi sunčani dan u godini i duga šetnja. Ti to nikada nisi bio. Voleti tebe uvek je rasecalo moj želudac i teralo me da grcam u mračnim dubinama.

Zašto ti se smeju oči dok me gledaš? Šta vidiš u meni? Izlomio si me na delove i prefarbao svako parče. Pa ga vratio u prvobitnu boju. Hoćeš da me menjaš, pa me želiš takvu kakva jesam, pa ne možeš sa mnom, pa umireš bez mene. Znaš, u iščekivanju prođe život i onda shvatiš da nisi dovoljno ljubio i da je sve bilo uzalud. Navučeš to teget odelo i igraš se sa našim snovima; skrnaviš stvarnost.

Oduvek sam te volela. I to nikada neće prestati. Ali, ja moram dalje. Idem dalje. Ljubav prema tebi najzad je potpuno ovladala mojim disanjem i ja se više ništa ne pitam. Koraci tvojih poraza kroje moj život, a ja sam samo jedan sanjivi podanik tvojih želja; uspavani pratilac slomljenih sećanja.

Tamni sedef se razliva po mojoj koži, dok ne osećam ni plamenu kap krvi. Svuda osećam samo tvoje prljave dodire koji se lepe o moje kapke, moje butine i napukla rebra. Sanjam o tome da ti budem sve. Sanjam o svemu što nikada ne može biti.

Svakog jutra budi me nedostajanje. Zgrabim misao o tebi, uvijem je u mekanu maramu i strpam u džep. Nosim te svuda. Po prašnjavim stanovima, po ljubavima koje nisu ljubavi, a usuđuju se da se zovu tako, po ušuškanim poslastičarnicama i na tuđe usne koje iskašlju mrak. I već dugo nisam disala jer tebe nema da dišeš sa mnom. Vreme je da oživim. Vreme je da dišem.  

Prašnjava vila

Ja sam prašnjava vila

i suzama otplaćen san

Sve što je bilo i prošlo,

okrznuta plamenom,

umotana u tmurno sećanje

Igram na koloseku ljubavi

i šijem tvoje nemanje

Kako si tačno zamislio

taj život posle mene

i poljubac

čiji je ukus nebastiji

od mog

i trepavice trepavičastije

od neostvarenog jutra

Kako si tačno zamislio

da me zaboraviš

i da dosanjaš nove snove

u kojima me nema

Nakupila ti se

paučina po rebrima

i prazan si i lenj

Vidiš li taj mrak pred sobom

To su ugašeni lampioni

svega što nisi želeo da čuješ,

a baš je trebalo

Skakućem ti po venama

i vučem čitav ansambl sa sobom

Valjam ti se po plavim rukama,

a ti me ne osećaš

Kad nestanem u tebi,

prašnjavom i praznom,

da li ćeš da potoneš

Tamno oko

Ti si mala smrt odevena u ukus žutog maslaca. Koliko sam samo naivan morao biti da padnem na tebe. Vežeš svoje reči u klupko svetlucavih laži, šetajući lopovskim prstima po stolu. Grozna si mi.  Prokleta čarobnica koja gamiže po tuđim mislima, bez ikakvog pitanja, bez dopusta.

Boje nemira nastane se u tvome oku i rode prasak. Pa, ko se živ izvuče. Motaš čvorove beskraja oko mene kada god poželiš, a onda – baš kada zaboravim na sve, osim na tebe – nestaneš bez reči.

Ušetala si u moj zazidani svet lakim korakom tankog šaputa i na pločicama trotoara svuda kredom naslikala naša imena. Pesmom koraka oduvala si svemir i ugasila tuge u meni.

Prvi put kada sam te video, imala si kosu boje limuna i lakovane cipele. Sećam se kako sam pomislio da ti se nedostajanje uplelo u pogled. Prišao sam ti, a ti si mirisala na okean i na prženi kikiriki i znao sam da ne postoji još jedna ti. Pokušala si da pobegneš od mene i sad ne znam da li bi bilo bolje da sam te jednostavno pustio...

Ovako, pustio sam te, odveć lud za tobom i opijen tvojim osmehom. Pustio sam te, kada je već postalo prekasno da naučim živeti bez tebe. Kada se tvoj sjaj upleo u moje pore. Pustivši te, pustio sam sebe i sada se gušim. Samo se gušim. Ti me gušiš. Svakog jutra budim se sve bolesniji od tebe. 

Čokoladno nebo

Kad porastem,

biću nebo.

Razliću se u meki san

i čučaću ti na ramenu.

Pretvoriću suze u smeh,

oslikati tvoj prokleti greh

i sazidati malu tvrđavu.

Kad porastem,

pretvoriću se u oblak.

Prodaću izgubljena sećanja

i kikotom ugasiti mrak.

Za neotpakovani kusur,

kupiću nam neokrnjenu ljubav. 

Jednu ljubav za poneti u beskraj 

i jednu pištaljku za buđenje iz sna.

Smrt u pidžami veselih boja

Mislim da će mračna smrt ovih dana doći po mene.

Žalosno sam sigurna da mi duša vene.

Ne znam postoji li kakav lek za teški nespokoj

i da li ima šanse boriti se protiv kraja za život svoj.

Govore mi da je propast neizbežna i teška,

dok se pitam šta učiniti ako je sve ovo jedna greška.

Šta ako je ova nesreća oduvek i bila moja;

A šta ako smrt nosi pidžamu veselih boja?

San boje čudesa

A kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš... Promeškoljila se pod mojim osmehom. Kada me jednom ne bude, moći ćeš da me se sećaš i sećaš i da spavaš u tom sećanju, da se pokrivaš njime i živiš kroz njega. 

Na leđima sam joj prstima šarao ljubav. Kada umrem, bacićeš me u raku uspomena, ali nikada nećeš uspeti da me zaboraviš. I bićeš izgubljen. I svaki će ti dan biti prazan. Nećeš znati zbog čega. Zbog čega? Ne smeškaj se. Zbog čega? Zbog čega, kaži mi!

Zbog čega, ljubavi? – ponovila je sama pitanje, dubljim glasom, kao me oponašajući. Jer ja neću biti tu. Jer ja neću biti tu... Jer ti nećeš biti tu.

Ona je satkana od čudesa. Bez nje, sada, samo tumaram mračnim ulicama beznađa. Spoplićem se o tuđe usne i jezike i osmehe i nijedan mi ne odgovara. Znam da smo se mnogo svađali. Svaki dan nam je bio borba i stalno bi mi protivurečila, kao fol ili stvarno. I stalno bih je ljubio da je ućutkam. Da preživim.

Zanimljivo, više se ne sećam nijedne naše svađe. Pamtim da smo se jednom podžapali jer je kasnila (premda je insistirala da se nađemo ranije), ali ne bih mogao da opišem nijednu našu raspravu. 

Svaka misao o njoj sada nalikuje rozikastom prahu koji puni vene njenim ukusom i zaglušuje stvaran svet. I ona mi je sva srećna. I ne znam gde je pošlo naopako. Jednom mi je neko rekao da samo srećna sećanja mogu da pomute um. Zato sam, valjda, potpuno sluđen.

Sada sam zarobljen ovde. Sa Običnima koje ne razlikuju mirise predvečerja, koje ne veruju u roštilj i ne pomišljaju na otpevani dan. Nisu me obojile u zlatno i nanovo me, svako bogovetno jutro, polivaju smrdljivim krečom zavisti. 

Dopuzim do kreveta da bih pobegao u drugi svet, u sve ono što bih mogao da imam, ali nikada neću. U kalendar sećanja ispisujem boje njenog osmeha svake noći. Drugačije ne umem. I ne mogu. Ne mogu... 

Plamičak boje istine

Uvek sam zavidela onima koji reč ogole, a ne uvijaju je u srebrnkasti papir treptaja. Jednostavno i lako. Mada, to je sve što ja nisam. Valjda pišeš onako kakav si. 

Nikada kod mene ženi nije bila umazana gornja usna pavlakom, dok je sredinom levog kažiprsta ovlaš dodirivala nozdrvu. Ne, ne. Moja žena je ranjena sećanjima i krajičkom oka posmatra mladi zaljubljeni par, pitajući se gde ljubav prestaje i kada se u njoj javila želja da svom ljubavniku sipa otrov u mirisni namaz za testo. 

Ne ide. Ne možeš pobeći od sebe, ma koliko da juriš. Sam ćeš sebe uvek stići i zato mislim da nikada neću pisati o tome da dečak pravi zamak od peska u prugastoj majici; isflekanoj od sladoleda. Najzad, dečaci u mojim pričama nikada nisu prljavi jer na šta bi to ličilo.