Veoma važna stvar u svetu stvari

Imam omiljenog ženskog heroja koji je čudan i volim ljude koji imaju topao pogled, ali to sada uopšte nije važno. Ono što je važno je da saopštavam da ukoliko je neko zainteresovan da kupi pesmu, priču, zbirku poezije, knjigu ili šta mu već padne na um, slobodno može da me kontaktira. Dakle, pišem po narudžbini i pozivam sve zainteresovane da mi se javljaju, da izvoljevaju i da obraduju sebe ili drugoga. 

Potpetice smrti

Sedim u mraku svoje sobe. Mislim da će uskoro da svane. Po ko zna koji put. Mislim na njega. Mislim na ovaj besmisao koji nazivamo životom. Mislim na ono što nemam. Na ono što nikada neću imati.

Nisam dobro. Umotana sam u jorgan, a toplo mi je. Nemam snage da ga skinem sa sebe. Nemam volje. Nemam nameru da kidam ovu paučinu koja mi je ophrvala dušu.

Na stolu pored ovog mrtvog kauča – zaista, mislim da miriše na smrt – nalazi se stočić. Sve liči na one moderne filmove u kojima je neko tužan, pa mu ljubav zakuca na vrata i sve bude u redu. Elem, na stočiću se nalazi i čaša vode. Ne pamtim kad sam uzela poslednji gutljaj. Ne pamtim da sam jela.

Nisam žedna i ne gladujem. Hrani me jad jer mi steže unutarnje organe i ne dozvoljava da pomislim kako mi treba nešto što mogu da imam. Samo mi hrani um crnim mislima.

Sve je tako zloslutno. Ipak, to u meni budi želju da pišem. Reči klize, a kao da sa svakom nestajem, kao da me sve manje ima.

Mislim da će uslediti i halucinacije. Poput neke želje, kroz misli mi proleće park i zelena trava u nijansi mira. Klupa. Pas. Korpa za piknik i karirani stolnjak. Sve je tu. Onda se na momente nalazim u sobi, sasvim sama i ležim u krvi.

Ničim izazvano, oblačim crne cipele i stavljam masku preko očiju, suvenir nekih srećnijih vremena, kao da se krijem. Ipak, lepa sam sama sebi i pomišljam kako nikada nisam bila više svoja. Odista.

Možda je ovo to što jesam, možda godinama sputavam samu sebe.

Ne, ne, nisam dobro. Ovako ne deluje neko ko je dobro. Ovako izgledaju majke koje se opraštaju sa decom, ovako izgleda ljubavnik rastrzan između dve lepotice, ovako izgleda žena koja ničime ne može da nadjača ljubav prema muškarcu koji o njoj ne sanja.

Žena. Nemoćna žena. Zgužvana u kandžama ljubavi, slomljena od opsesije. Žena koja se godinama busa svojom snagom i koja nestaje u vazduhu. Žena koje sve manje ima.

Kažu da se pisci ne događaju, vec rađaju. Postoji mogućnost da je sve ovo trebalo da se desi. Ja, u crnom korsetu, na visokim štiklama, koja pusto zurim u čašu ledene vode ispred sebe; možda je sve to tako trebalo da bude.

Čini se da razmišljam o prošlosti. Ne… Ne samo o prošlosti, već u prošlosti. Kao da sam mnogo ispod zemlje. Čini se da predstavljam samo jedno sećanje. Nešto što se moglo činiti kao ideal, a postalo je prazno, isušeno i pusto.

Ne znam zašto je to tako, slagala bih, ako bih rekla da to namerno radim.

Možda ja umirem. Možda kraj kuca na moja vrata, a ja se pravim da ne čujem… Možda samo umirem…

Ljubičasta subota

Moje je zadovoljstvo da na blogu izvestim o tome da sam imala čast da stranica Poem porn na internet platformi Tumblr izbaci mojih nekoliko postova. Za one koji vole da klikću na toj mreži, u produžetku ostavljam i link te stranice (poem-porn.com).

Ovde se može videti i jedna od objava, a iskreno se nadam da ću u budućnosti moći da se pohvalim sličnim malim i velikim zadovoljstvima. 

Škakljiva zavrzlama jednog popodneva

- Znaš, razmišljao sam nešto...

- Mogu misliti.

- Ne budi grozna, ozbiljno ti kažem.

- Dobro, slušam te. Pretvorila sam se u uvo.

Uzdahnuo je duboko, smotano izbegavajući moj pogled, a ja sam se zapitala zašto najviše povređujemo one koje volimo.

- Baš voljenje je baš bezveze kad te neko tvoj baš i ne voli.
- Mora li tako? Zašto ne bismo prostrli jorgan svojih istina pred one do kojih nam je stalo? Nije li poenta svega da budemo potpuni, na ovaj ili onaj način, te da ne krunimo okrnjene delove sebe? Ne vidim šta je tako loše u tome da si svoj. U tome da neko o tebi zna najsitnije detalje kojima bojiš noći i da ti se ujutru ipak raduje.

- Moram da te prekinem. Izvini.
- Ako moraš, moraš. Iako bi trebalo da znaš da izvinjenje zbog toga što me prekidaš i dalje znači da si me prekinuo i ne potire tvoje prekidanje.

- Aman, možeš li ti nekad da se ne svađaš sa mnom?

- Ne znam. Mogu da pokušam. Zašto me prekidaš uopšte? Da bi me pitao da li mogu da se složim sa onime što govoriš? Nekad si stvarno nejasan, bre.

- Ti si nekad stvarno naporna, bre. Hoću da ti postavim kratka pitanja, a da mi ti u jednoj rečenici odgovoriš na njih. Može li tako?

- Mislim da može. Ako mi postaviš neka glupa pitanja, zadržavam pravo da ti ne odgovorim ili da se naljutim.

- Kako bi objasnila jedno nedostajanje bez da upotrebiš „nedostajanje“?
- To osećanje da ćeš ga manje voleti ako sebi iščupaš utrobu, nakon što te jednom obuzme, ne napušta tako lako.

- Da imaš pravo na jedno pitanje, šta bi pitala čoveka koji te je najviše boleo?
- Zar ti stvarno nisi želeo da jedemo kroasane i tražimo svetove u očima?

- Kako to misliš?
- Znaš ono kad ti se na jeziku topi mekani ukus toplog testa dok zagledan u nešto lepo ne možeš da veruješ da postoji nešto tako i toliko lepo?
- Znam.
- Ma, ne znaš ti.

- Ženska glavo, rekao sam ti da znam! Nego, da li želiš da slušamo stare ploče i da se pravimo da je dušek krevet dok krišom pišem o ljubavi koju osećam prema tebi?
- Molim?

- Ništa. Setio sam se odlomka iz neke knjige koju sam čitao pre par nedelja. I nije neka.
- Stvarno si rasejan.

- E, što se tiče onog bezveznog baš voljenja kad te neko tvoj baš i ne voli... Mora. Izgleda da mora tako.

- Kako znaš?
- Ma, ne znam...