Potpetice smrti

Sedim u mraku svoje sobe. Mislim da će uskoro da svane. Po ko zna koji put. Mislim na njega. Mislim na ovaj besmisao koji nazivamo životom. Mislim na ono što nemam. Na ono što nikada neću imati.

Nisam dobro. Umotana sam u jorgan, a toplo mi je. Nemam snage da ga skinem sa sebe. Nemam volje. Nemam nameru da kidam ovu paučinu koja mi je ophrvala dušu.

Na stolu pored ovog mrtvog kauča – zaista, mislim da miriše na smrt – nalazi se stočić. Sve liči na one moderne filmove u kojima je neko tužan, pa mu ljubav zakuca na vrata i sve bude u redu. Elem, na stočiću se nalazi i čaša vode. Ne pamtim kad sam uzela poslednji gutljaj. Ne pamtim da sam jela.

Nisam žedna i ne gladujem. Hrani me jad jer mi steže unutarnje organe i ne dozvoljava da pomislim kako mi treba nešto što mogu da imam. Samo mi hrani um crnim mislima.

Sve je tako zloslutno. Ipak, to u meni budi želju da pišem. Reči klize, a kao da sa svakom nestajem, kao da me sve manje ima.

Mislim da će uslediti i halucinacije. Poput neke želje, kroz misli mi proleće park i zelena trava u nijansi mira. Klupa. Pas. Korpa za piknik i karirani stolnjak. Sve je tu. Onda se na momente nalazim u sobi, sasvim sama i ležim u krvi.

Ničim izazvano, oblačim crne cipele i stavljam masku preko očiju, suvenir nekih srećnijih vremena, kao da se krijem. Ipak, lepa sam sama sebi i pomišljam kako nikada nisam bila više svoja. Odista.

Možda je ovo to što jesam, možda godinama sputavam samu sebe.

Ne, ne, nisam dobro. Ovako ne deluje neko ko je dobro. Ovako izgledaju majke koje se opraštaju sa decom, ovako izgleda ljubavnik rastrzan između dve lepotice, ovako izgleda žena koja ničime ne može da nadjača ljubav prema muškarcu koji o njoj ne sanja.

Žena. Nemoćna žena. Zgužvana u kandžama ljubavi, slomljena od opsesije. Žena koja se godinama busa svojom snagom i koja nestaje u vazduhu. Žena koje sve manje ima.

Kažu da se pisci ne događaju, vec rađaju. Postoji mogućnost da je sve ovo trebalo da se desi. Ja, u crnom korsetu, na visokim štiklama, koja pusto zurim u čašu ledene vode ispred sebe; možda je sve to tako trebalo da bude.

Čini se da razmišljam o prošlosti. Ne… Ne samo o prošlosti, već u prošlosti. Kao da sam mnogo ispod zemlje. Čini se da predstavljam samo jedno sećanje. Nešto što se moglo činiti kao ideal, a postalo je prazno, isušeno i pusto.

Ne znam zašto je to tako, slagala bih, ako bih rekla da to namerno radim.

Možda ja umirem. Možda kraj kuca na moja vrata, a ja se pravim da ne čujem… Možda samo umirem…