Ponoćna čarolija

Sećam se,

kad sam došla ovde

još prvog jutra su mi rekli:

„Budi dobra

i biće ti miran san.

Budi dobra,

da ne bi potoci krvi tekli.“

Tog istog dana,

Prišla mi je bledunjava Keti.

Pamtim, mrmljala je:

„U moru smrti,

ja sam samo još jedna smrt;

Nemoj se ti sa mnom družiti.

Vidiš li, na prvom stepeniku, lepu Žozi?

Ona ti je živi barut.

Njoj hodi.

Ona može kroz život ovde da te vodi.“

Duboko disanje i tišina, crvena plima.

Uzdasi.

Meni Žozi liči na vodu.

Strpala bih je u džep i pobegla;

Otela bih je – magičnu, toplu, gordu.  

Pa, prići ću joj,

jer ja nemam šta izgubiti.

Prići ću joj,

šta drugo i raditi u ludnici?

Tiho sam stala pokraj nje.

Bokte, oči kao ponoćne čarolije!

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Žo je zloslutno zapevušila:

„Svetlo oko, pusta savest,

mori kao avet...

Duga kosa, laki hod;

Šta te dovodi na ovaj brod?“

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Oštro mi je odbrusila:

„Sedi ovde i plači,

na onom stolu su ti kolači.

Kad se sabereš, potraži me,

ja ovde krojim sne.“

Ćutala sam (i verovatno bledo piljila);

Razigrano je odlepršala.

(Po hodnicima čujem

da je stvarno uvek tako hodala.)

Ova žena rađa boje moga sna. 

Ona je živi karneval ludila.