Mesečev testament

Vrtim traku istine, scena: davno sećanje.

U našim danima ne vidim ni senku nje.

Nasmejana jutra i noći boje vina;

vrelo podne, pomeraš moj svet prstima.

Negde na peščanom putu lake nežnosti,

upleli smo se u tamni sunovrat.

Hladan vetar i krv na bledoj koži;

mislio si da sam naivna, a ti dovoljno jak.

Vreme čuda tlo nam čvrsto izmiče;

dok shvatiš da ljubav gori, već si jedno čekanje.

Na trepavice mi se spušta tuga;

bila sam tvoja, sad sam neka druga.

Nisi mirnog srca ni dok ležiš kraj nje;

tvoj sam melem istine, tvoj predmet požude.

Očajnički, u mraku moliš za laki dodir -

istina je da te čeka karta za prezir.

Ja neću da me sputava tvoja želja luda,

sanjam da mi krvlju teče sloboda.

Na dnu se grčim u suzama,

tvog dodira željna i prokleta.

Vreme je, dakle, teklo i prošlo;

do kraja života ti si za čas došao.

Na bdenju tvom, bolni jauci i krici;

kunem se da tvoju majku poznam po vici.

Samo si još jedno telo pod zemljom,

a ne beše davno, osvajao si žene redom.

Crne potpetice i umorno lice;

gladeći obod šešira, piljim u pod sudnice.

Dostavili su mi poziv za čitanje testamenta,

premda sam pitala šta ja imam sa tim.

Nerado sam ovde, grozna je bulumenta;

haljinu mi pogledom svlači tvoj pobratim.

Suma svega: ostavio si meni sve u naletu bunila.

Tvoja mati viče: „Skandal, ta, puna je tajnog bluda!“

Sa brkatim advokatom proveravam datume.

To je doba tvog vapaja za malo noćno druženje.

Otac ti urla na sudiju i na sve nas,

kao da će mu spas doći u ovaj čas.

Veli: „On to nije zaslužio,

samo se našao na njenom putu za pakao!“

Zaslužio je, zaslužio; dugo me je mučio.

Zaslužio je, zaslužio; i novu je ljubav varao.

Čudesno je da si na roditelje ostavio takav trag:

pitam se da li si voljenoj, praznoj od tebe, drag.

Dečače moj lepi, dečače moj dragi;

u narednom životu bolje pazi...

Ne daj strasti na rame da ti sleti, 

ne dozvoli da te mesečev prah porazi.