Zatvorenice

„Hej, svilene novajlije! Bićete moja slatke male kučke!

Dugokosa, tvojom grivom ribaću pod nakon svake tuče.

Crnooka, ne skreći pogled! Ti ćeš jezikom lizati pločice.

Želim da ništa na svetu ne sija tako kao pod moje tamnice!“

Dobra Roni iz policije ima košulju boje neba i pendrek za pasom;

Pitaj Roni ako ti cigareta treba, da na tebi upali vatru žaračem.

Zidovi su zastrašujuće svetli, a vazduh beskrajno daleko;

Zato, budi dobra, šapni samo sebi samoj ako ti treba neko.

„Znaš li šta baš mrzim u zatvoru?“, pita ozbiljno, umršene kose.

„Osim mojih hladnih ruku i toga što ti noge nisu odmorne i bose?“

„Tako si pozitivna, tako sam srećna što te svuda ima, veštice jedna.

Mrzim obroke i žao mi je što ti je za život sa mnom plata tako bedna.“

„Hej, čupava moja, imaj na umu da ga sigurno nisi sama ubila,

a i ni sa kim ne bih, ni u ludilu, radije, nego sa tobom ovde trunula.“

„Mogao je da me voli kao pošten muškarac i sve bi sada bilo u redu,

mogao je me da voli kako čoveku dolikuje, pa ne bismo zapale u bedu.“

Dotove kapije omražen su zatvor za posrnule i izgubljene žene zla.

Zarđale su Dotove kapije mračni dželat davno proćerdanih snova.

Zapadno krilo gornjih samica gasi sjaj blještavog popodnevnog sunca;

Nigde stvarnost nije tako teška, kao na mestu gde je život jedna greška.

Umornih očiju u dvorištu sikće: „Ove noge nisu pravljene za hodanje“,

dok za njima gomila preteće viče: „Stigle su male gospođice magične!“

Svake noći na smenu jedna jeca stisnutih zuba, dok druga drži stražu;

Stalno snivaju isti san u kojem dele smrtonosnu Roninu milimetražu.

„Dobijam sunčanicu i kunem ti se svime, od disanja imam nelečene rane.“

„Bolje ćuti, moja mila, da te ne čuju ili smo ovde odbrojale dane.“

Najbučnija prokletinja za laku noć lepi šamar preko tamnih usana;

Novo tmurno veče, stara umrljana jastučnica, jedna ista tura plakanja.