Zlatni dečače, čujem, misliš da moraš da se
ošišaš da bi meni prišao. Mogla bih da ti pričam o tome kako imaš frizuru koja
mi liči na proleće ili pramenove u boji tamnih godova. Mogla bih da ti se
nasmejem kako bi znao da si mi lep sa najneošišanijom frizurom, ali toga se odveć
plašim. Umesto svega toga, ispričaću ti priču o svojoj kosi.
Jedne večeri pomislila sam da postoji šansa da te
vidim. Jasno, volela bih da
tada ličim na neko magično biće koje izgleda očaravajuće čim ustane dok te
snenim pogledom veselo pita da li si dobro spavao. Razume se, stvarna ja mi nije
nešto naročito pomogla u tome jer je stvarna ja poznata po tome da mrzi
saradnju u svakom mogućem obliku.
Ipak, veličanstvena kraljica zlobe te kobne
večeri bila je gospođa Kosa. Moja gospođa Kosa je smeđe boje. Tokom dugih
letnjih dana poprima nijanse zlatne, a pod sunčevom svetlošću ne stidi se
šepurenja svojim bakarnim odsjajem. Gospođa Kosa je dugo moja drugarica. Nekada
je bila gospođica, onda su natpisi po raznoraznim časopisima rekli da je to
diskriminacija neudatih devojaka, pa je tako postala otmena gospođa. Iskrena
je, lepršava i šašava. Voli da igra po vetru, da se uvrće na kiši i golica kad
je vrućina.
Ona ima svoje bolje i lošije dane. Mnogo toga smo
prošle zajedno. Držimo se svojim pipcima jedna za drugu kad idemo kod frizera i
gutamo knedle veličine čizme kad se život sruči na nas, insistirajući da ona
neće moći da prođe kroz vrata idućeg nivoa. Govorili su nam da smo lepe i
igrali se sa nama. Pitali nas kako smo tako meke i otkud to da menjamo raspoloženja
svaki čas. Mi smo se samo smejale.
Te večeri kada sam ja tebe želela da vidim, te
večeri kada je bilo važno samo da izgledam zanosno – gospođa je, gle čuda, rešila
da se duri. Sve naše uspomene šutnula je u vodu i tvrdoglavo mi okreće pozadinu
dok pokušavam da joj objasnim da je važno da me sluša. Ne i ne! Pokušavala sam
lepim tonom, vikom, maženjem, pa je čak, tu i tamo, grublje cimnem. Ni da
mrdne! Znaš šta znači, ni makac!
Na kraju sam je pustila da radi šta hoće i nije
ličila ni na šta, pravo da ti kažem. Šta me briga, ako njoj nije stalo da ti se
dopadne – zašto bi meni bilo? Ja sam nosila belu haljinu i torbu boje nemira,
tako da sam odlučila da ne marim za to što je ona rešila da se ponaša kao
histerična princeza na zrnu graška.
Do dana današnjeg, ne znam šta joj je bilo. Možda
se bojala nečega, pa se unervozila. Mada, hej, bojala sam se i ja! Zar to nije vreme
kad bismo trebale da se držimo jedna uz drugu?
Ono što pokušavam da ti kažem je... Vidiš da mi
trebaš, čoveče. Treba mi da mojim pramenom golicam tvoj nos. Treba mi da nam se
vlasi prepletu na jastuku. Treba mi da se igraš sa mojom kikom. Treba mi da gunđam
pred ogledalom da kosa ništa ne valja, pa da me poljubiš u potiljak i kažeš: „Ma,
super je.“ Treba mi da sve bude okej, čak i onda kad ništa nije.
Нема коментара:
Постави коментар