Topla krofna posuta stvarnošću

Napiši nešto o sebi jer to ljude zanima. Otkrij im ko si ti jer su baš te obične stvari u vezi tebe ono što te čini jedinstvenom. To što ti za jaje na oko trebaju i viljuška i nož, to te čini posebnom. To što uvek propustiš tupana koji ti se bezobzirno ubaci u red na blagajni (iako želiš da mu izvadiš rebra i slomiš ih naočigled javnosti), to te čini svojom.

Ko sam ja?

Baš dugo biram četkicu za zube. Strašno i tragično dugo. Iritirajuće dugo. Odlučim, pa se premišljam. Čitam šta piše na deklaraciji i merim širinu dlačica. Mislim da me je jednom jedan dečko i ostavio jer je ušao sa mnom u prodavnicu da izaberem četkicu i shvatio da nećemo nikada izaći. Stvarno, jedva je podnošljivo. Istina je da uživam u tome. Jednostavno je: kada kupuješ cipele, one te tu i tamo iznevere. Propuste vodu, puknu, odlepe se, ne slažu se uz odeću koju oblačiš. Četkica za zube te nikada ne izneveri.

Šta još radim? 

Pa da, pišem pesme za krofne. Zanimljivo je kako se to dogodilo. Ljudi imaju tu sklonost da veruju da je pisanje oslobađajuće dok ti zapravo paničiš jer ti neki lik ima temperaturu, neodlučna oko toga da li ima grip, tuberkulozu ili Alchajmera. Uz to, ljudi imaju sklonost da očekuju da im pišeš stvari za džabe, dok ti pokušavaš da osmisliš način da ubereš koji dinar – jer se, na kraju dana, živi od mnogo magije, malo ljubavi i po kojeg dinara. Najzad (imam i tu sklonost da ispričam priču pre priče), jedna svetlooka devojčica mi je ponudila krofnu u zamenu za pesmu. Ubrzo sam počela da razmišljam o tome i nije mi mnogo trebalo. Ko zna, tamo krofna, vamo musaka, amo sendvič i prođe dan. Uostalom, jedan milijarder je rekao: „Zaraditi prvu krofnu je najteže.“ Ili već tako nekako.

Dobila sam ime po pesmi rođenoj iz ljubavne priče. Volim orhideje. Volim kako vrela pita cvrči kada je poprskaš hladnom vodom. Obožavam da spavam, ali ni za živu glavu ne spavam popodne. Naručujem dupli čiz obrok. Nikako da probam giros. Ne volim kada ljudi jedu otvorenih usta. Mrzim kada krastavac savršeno pristojnog ukusa domaćin prelije sirćetom koje ti svojom kiselinom nagriza želudac i onda hoćeš da umreš, ali je nepristojno da za stolom iz čista mira vikneš: „Zašto ste upropastili krastavac?!“. Prezirem to što ne mogu da odlučim šta prezirem jer smatram da se prezir javlja samo nakon ogromne ljubavi, pa ne želim da se igram sa tom rečju.

Šta znam, sve to možda nije tako važno. Ja sam samo jedna devojka koja dugo bira četkicu za zube i koja piše pesme u zamenu za krofne.