Matematika nedostajanja

Prestao je da me voli i to je potpuno u redu. Prestao je da čezne za mojim osmehom i nema ničeg na svetu razumnijeg od te odluke. U životu se stalno premišljaš, pa tako dođeš do toga da ne znaš ni da li želiš šejk od čokolade ili od jagode, oba su ti podjednako dobra. I to je sve potpuno u redu jer, na kraju dana, svi smo ljudi, a neodlučnost je, ipak, čovečija.

Možda i nije prestao da me voli. Možda samo mislim crno, kao i uvek. Možda je samo rešio da je stvarnost srećnija kada nema mene i da svetle oči bolje obasjavaju tmurna jutra.

Bilo kako bilo, ja sam njemu poslala poruku. Sedam meseci mi je nedostajanje seklo utrobu uzduž i popreko, a dva meseca bes cepao grudi. Ja sam prošle noći odlučila da mu pošaljem poruku i ugasila zvuk (i vibraciju) na telefonu jer je stvarnost manje strašna kada te tišina grli oko struka.

Nisam mu rekla ništa o tome koliko bih volela da bude kraj mene. Nisam mu rekla ništa o tome da sam prošle nedelje plakala u šlag koji sam mutila jer mi nedostaje. Nisam mu rekla ništa o tome da svako jutro prvo na njega mislim jer ne znam ni šta bi o tome moglo da se kaže.

Malo smo proćaskali. Ništa se nije promenilo, ali ja sada znam da je morao da me se seti. Prostim računanjem, shvatila sam da je pomislio na mene najmanje dvanaest puta i da je potrošio makar pet ozbiljnih minuta na kucanje odgovora. Nije li to veličine neba? Ne govorite mi da je to malo jer svi znamo da se ne pomišlja dvanaest puta na onoga ko ti nije važan.

Teško bih uzdahnula svaki put kada pošaljem par šaljivih redova, pitajući se da li sam bezumna ludača i da li je to poslednja poruka koju mu šaljem. Nervozno bih šetala po stanu sve dok telefon ne zasvetli, a onda bi želudac razdragano skakutao kao da ću njemu naći pratilju za život; Gospođu Žecu.

Istina, ništa se bitno nije promenilo i ja još uvek ne znam ko smo mi. Ma, ja ne znam ni ko je on jer je moj On govorio da će uvek biti pokraj mene. Ne znam ni ko je ova lujka što skakuće po sobi škiljeći u svetleći ekran, premda mi se čini da sam je već upoznala. Od svega sam jedino sigurna u to da četiri uzdaha nose dva minuta čekanja, a da minut čekanja iznosi tri prervrta stomaka. Dakle, dvanaest puta je pomislio na mene, trideset dva puta uzdahnuo i dvadeset četiri puta mu je stomakom šetala pešadija padajućih zvezda.

Umotavam se u jorgan naših izlizanih šala, svesna da će to biti moja tvrđava sigurnosti narednih meseci. Ušuškavam se u lakoću iskrivljenih sećanja i sa osmehom na usnama maštam o svemu što smo mogli biti.