Ma daj, nemoj da se upecaš na moju priču da se ne
plašim ničega. Plašim se svega. Plašim se jakih vrućina, ismevanja u društvu,
otvaranja konzerve onom spravom za otvaranje konzervi, pasa koji te njuše bez
meni razumljivog razloga i gubitka svesti. Ni pored mačaka mi nije prijatno, a
strahujem i da ćeš prestati da me voliš.
Razumem da me nisi ni zavoleo, ali čvrsto verujem
da jednom hoćeš. Lako me je voleti, ako se pomiriš sa činjenicom da je moja
časa prazna, da su mi stvari sive i da u osvit jutra umem samo da se mrštim. Često
pričam sama sa sobom bez ikakvog interesa da te misli ponovo izgovorim kako bi
ih čuo.
Ne znam da ispržim jaje tako da bude ukusno, a
što je još gore, ne znam ni kakvu vrstu jaja najviše volim. Umem da se zaljubim
opsesivno do kosti, tako da me ljubav oglođe i zaboravim da odluke treba da
donosim sama. Ako mi budeš rekao da obožavaš rovita jaja, verovatno da ću ti
reći da je i meni to omiljeni obrok.
Mislim da ne volim rovita jaja. Volim ribu i
piletinu. I kukuruz, ali samo kuvani. Ipak, drugačije ću reći jer želim da me
prihvatiš. To neću biti ja, ali ja gotovo nikada pred svetom nisam ni bila
svoja.
Očekujem da ti to shvatiš, nikada ne izgovoriš
glasno i učiniš sve da budeš moja luka. Moje mesto gde ne moram da budem ohola
veštica koja ne plače. Moja osoba pred kojom ću biti ogoljena, sa tamnim
podočnjacima koji ljude navode na glupo pitanje da li unosim dovoljno vode, sa
očima bolje pokisle zemlje koje su trebale da budu plave i sa upadljivim ožiljkom
na desnom kolenu koji sam zaradila od oslanjanja na kadu.
Želim da budeš dobar čovek u oluji jer mislim da
to možeš. To mi je potrebno. S druge strane, ne obećavam da ću biti tvoj
oslonac. Ne želim to da budem. Ne želim da budeš nesrećan čovek koji u meni
vidi svoj spas. Želim da budeš srećnik kojem sam samo ja nedostajala da bi imao
sve. Ne znam šta može da se dogodi, ne znam šta mogu da poželim, ne znam gde
mogu da pogrešim. To je prevelika odgovornost i takve stvari čine da noću ne
spavam, a mnogo volim da spavam.
Ne brini, voleću te. Pa, ja tebe već volim. Ne
nešto zastrašujuće i do groba, ali onako maleno i šašavo maštam o svemu što
bismo mogli raditi. Nikada nećeš morati da budeš ljubomoran. Dok god budem
želela da budem pokraj tebe, a izvesno je da to mogu da činim sve dok se
potpuno ne raspadnemo, sigurno je da ću biti ludo zaljubljena i da me ništa
drugo osim tebe i našeg sveta neće ni zanimati.
Pre nego što te previše zavolim, želim da znaš da
ću ti svakako pisati i da mi nije mnogo važno da li si pored mene, miljama
daleko ili pod zemljom. Ako misliš da je sve to glupo, mogu ti reći da me to
čini jako tužnom i da te molim da mi to lepim rečima kažeš. Mnogo patim zbog
teških reči i razmišljam o njima duže nego što bi trebalo. Dečak vodopadastih
očiju mi kaže da bi psihijatar voleo time da se bavi, ja mu odmahujem rukom jer
verujem da ti možeš da me spasiš od svega.
Čekajući da se i ti zaljubiš u mene,
Veštica (tvoja i svoja)
Нема коментара:
Постави коментар