„Znaš“, ozbiljnog glasa kaže meni doterana
plavokosa, „on mene nikada nije varao.“ Negde između belog pogleda tamnookog
crnčeta i vatrenih misli kojima bih zapalila čitavo selo ove ucveljene dame,
zbunjeno mrmljam: „To ga čini posebnim?“
Vidi da ova čašica razgovora sa mnom uopšte neće
biti baš jednostavna kako je zamislila i da ja nisam ona žena
što-tupo-klima-glavom-dok-ti-baljezgaš-gluposti-i-još-ti-govori-da-si-sve-u-pravu-ma-koliko-bila-u-krivu.
Izdepiliranom rukom, obikovanom na fitnes treningu u obližnjoj teretani,
značajno sklanja pramen kose sa nosa. Jasno mi je da će mi sada reći nešto što
treba da pomeri moj svet.
Najzad progovara: „Znaš, meni se čini da ti sediš
u svom mehuru sapunice, brižljivo čuvana od kvarnih muškaraca. Ne znaš ti ništa.“
Još nisam uspela ni da zagrajim: „Mehur sapunice? Ne znam ja ništa? Kvarni
muškarci? Da li je to isto što i kvarni ljudi i kvaran zub ili je to nešto
potpuno novo?“ Ona nastavlja: „Danas je retkost da muškarac bude samo sa tobom
i to je prilično pohvalno. Ja sam mom Petru uvek govorila da je kavaljer što ne
izlazi sa drugima.“
Sedim na baštenskoj stolici baštenskog kafića i
sva sreća što sedim u hladu! Ovoj veštici potrebno je vreme da svari ovakve
izjave i odlučno grabi svoju metlu spremajući se za let u nepoznato. Uz to, ispijam
gutljaj limunade, vođena idejom da će kiselkasti ukus voća okrepiti moja nepca
i dati mi snage da prebrodim čudnovati razgovor u kome sam se nenaoružana našla.
„Zašto misliš da ga to čini kavaljerom? Nije li
logično da budeš sa osobom sa kojom jesi i da veruješ osobi sa kojom si?“
bojažljivo progovaram. „Pfff! Pa ti si luđa nego što sam ja mislila“, plavokosa
se sada već slatko smeje, iako mi se čini da se taj kikot graniči sa blagim
napadom panike izazvanim mojom naivnošću. „Da veruješ osobi sa kojom si? Ti to
meni ozbiljno govoriš?“, pita me bez trunke šale. Strahujem šta će biti ako
odgovorim potvrdno, pa samo klimam glavom, nelagodno sležući ramenima.
„Nemoj da se ljutiš, ali slatko si luda.“ Ne
ljutim se, mislim se u sebi, ovo meni zvuči kao neki kompliment, bokte. „Danas
svi imaju one pametne telefone“, objašnjava nerazumnoj meni, „mogu da rade šta
god hoće. Zato uvek treba proveravati i pozive i poruke i imenik i društvene
mreže.“ Dodaje značajno: „I poruke za koje piše da su od mame, to ne deluje
sumnjivo, ali to je tek sumnjivo!“
Moja ubledela savest pala je u nesvest, tako da
sada njoj prinosim limunadu i nudim joj čokoladicu da se sabere dok je žvaće.
Drhti, vuče me za rukav i moli da idemo. Kaže, mi ćemo se obe frapirati ako
ostanemo da sedimo ovde. Ona ne razume kakvo je to poverenje ako ti njemu
vršljaš po telefonu. Mislim se: „Ženo, ne razumem ni ja, ali sedim ovde i
ćutim, hajde, saberi se malo, nismo balavice, ne možemo tek tako da odemo u pola
razgovora.“
Nije prošlo par trenutaka, sagovornica sa kosom boje
sunca mi kaže da joj je stigla poruka od Petra i da ona mora da me ostavi jer
želi da se vidi sa njim. Izgrlismo se, kao da mi nije nokautirala savest i
odosmo svaka svojim putem. Ona je otrčala da se vidi sa svojim dragim
kavaljerom. Ja, slatko luda, ostadoh da sedim u svom mehuru sapunice.
Savest je došla sebi, pa mi uz šeretski osmeh
nudi ostatak čokoladice, pevajući da mi je verovatno potrebna. Oberučke grabim
parče radosti uvijeno u foliju i zamazanih usana joj govorim da moramo sebi da
nađemo neku pristojnu priliku...
Нема коментара:
Постави коментар