Moja ti,
Satkala si moju tihu stvarnost od svojih bolnih
nemira. Probudila si šarenu sigurnost u grudnom košu ovog mraka.
Ne sećam se jasno kako su dani izgledali bez
tebe. Bilo je suza, bilo je bola, bilo je jecaja. Ah, toliko je bilo tuge!
Ušetala si u moj zazidani svet lakim korakom
tankog šaputanja i na pločnicima trotoara svuda kredom naslikala naša imena.
Tako sam srećna što postojiš!
Istina je da imaš oči boje nedostajanja. Čini se
da one radoznalo prizivaju mrtvi čvor na omči ludila, ali ja ipak mislim da se
u njima rađa večnost. One govore sve o tvojoj nemoći. Sve o proćerdanoj
ljubavi.
Nestvarna neobičnosti, toliko je spokoja mome
srcu pružio nespokoj tvojih uzdaha. Bledim rukama šaraš svetlost po mračnim sobama
moga uma, pozivajući me da se sklonim od tuge. Rubovima rumenih usana prevrćeš
turobnu realnost, oslobađajući jutro iz kandži straha.
Vešto se kradaš po hodnicima arterija i bojiš ih
radošću.
Ja živim! Ja najzad dišem! Otkopčala si prsluk razarajuće
čežnje sa mojih grudi i bacila ga u vulkan zaborava. Mirisom čempresa oduvala
si prošlost, a budućnost začinila mekim obrisima umetnosti.
Čujem da me noću tražiš, dok zamišljeno stojim na
obali postojanja. Bojiš se da me ne udavi talas jezivog plača. Strahuješ da me
ne izgubiš.
Ne boj se, moje lepršavo postojanje, ne idem ja
nikuda. Meni je vazduh naredio da pišem sreću pored tebe.
Umotana u beli veo spokoja,
Tvoja ja
Нема коментара:
Постави коментар