Musavi osmeh

Sedim pred praznim listom papira potpuno poražen silinom ljubavi koju osećam prema njoj. Dakle, ovo je jedno pisano sećanje o haljini koja je uzburkala moj um. Ovo je niz reči o ženi bez koje život gubi smisao.

Bio sam savršeno srećan bez nje, istina je. Bio sam sve što sam ikada želeo da budem. Ipak, te večeri nosila je haljinu boje sirovog mesa i šešir tkan od ljubavi. Koračajući, kao lepljivu žvaku vukla je moj pogled za sobom. Kasnije sam ukačio da je prstenom skrivala maleni ožiljak kojim je potpuno uzburkala svet ovog mladog mangupa.

Pravila se da me ne primećuje do trenutka kad sam joj rekao da je najčarobnije stvorenje koje sam ikada video. Nisam znao ama baš ništa o njoj, a bio sam tako siguran da život bez nje više ne bi budio smeh.

Ona je tip žene za koji uopšte nisi znao da postoji. Ima pogled preplašene srne i bokove neustrašive boginje. Rečima niže čini, dok tankim prstima plete veo ljubavi. Tiha je, a vatrena. Sitna, ali borbena.

Sećam se... Jednom sam joj rekao: „Sva si u očima.“ Smejala se i pretvorila sva u oči, usne i osmehe. Očima boje pakla pročitala je sve moje strahove i dlanom odagnala bol koji me je godinama gutao.

Do dana današnjeg, mislim da je ovo najsrećnija priča mog života. Saznanje da je odlučila da voli mene čini me pobednikom. Misao da želi da provede večnost sa mnom čak i sada mi deluje kao želja.

Verovatno bi mi rekla nešto poput: „Matora budalo, ti već godinama misliš da sam ja s tobom zbog tvoje guste kose, urazumi se!“ Onda bi mi namignula i znao bih da smo dobro. Zato što kad ti neko tvoj namigne, svet se prevrne naglavačke i sve zvezde ti se upletu u trepavice.

Šta znam, čekam sad da dođe kući i vidi da sam joj napravio pitu sa višnjama. Ona voli pitu sa višnjama, a ja volim kad je radosna.