Ranjeni heroj

Moja ti,

Prošle noći mi je istina pokidala bubrege.

Juče je bio dugačak dan. Toliko dugačak da sam, umotavajući se u posteljinu, promrmljala par slogova koji liče na šapat orgazmičnog užitka. Toliko dugačak da me je, iscrpljenu i krhku, istina porazila i rašila jedan šav.

Setila sam ga se, prvi put ozbiljno, tek u gluvo doba noći. Godinama nakon što je odlučio da nisam dovoljno dobra za njega, ja na njega ni ne mislim. Pogodilo me je kao malj posred njuške, tako da danas imam malenu krastu na nosu. Istina, neko bi rekao da je to možda zato što sam istim zakačila vrh slavine u kupatilu, ali ja mislim da sam izašla ranjena iz borbe koja se odigrala u meni. Ne nazivam je izmišljenom jer zašto bih nepostojećim nazivala rat u kome mi je toliko puta nanešen bol.

Sigurno te zanima kako se osećam. Da li je strašno? Da li boli? Radujem li se?

Uplašila sam se. Videla sam krv boje klupa na kojima me je čekao. Čudno je. Mislim da nisam previše srećna. Zaštitna opna koja me je svojom zlobom čuvala od novih ljudi, najzad je napukla. Nema više nijedne prepreke koja bi sprečila nekog novog da ušeta u moj život.

Danas, sve je tako stvarno.

Danas, ja možda više neću ni žaliti što ga nema.

Danas, sve je drugačije.

Ovo ti pišem jer je moguće, iako misliš da nije. Nakon što te oglođe do koske, izaći će iz tebe i najzad ćeš ostati potpuno sama sa svojim mislima.

Kako si ti? Nadam se da te služi zdravlje. Mislim da bismo onaj dosadni čmičak koji nikako da te napusti mogle da nazovemo Makarije ili Merim. Oba imena simbolizuju upornost, a taj maleni gad na kapku uporan je kao Betmen.

Tvoja ja