Miris prženih palačinki i zvuk napuklog rebra

Da li je tebi jasno da mi nikada nismo trebali da budemo? Mi, čak, ni ne idemo zajedno. Miris prženih palačinki i zvuk napuklog rebra. Vreli letnji dan i vuneni šal debljine nožnih prstiju. Otvoreni kavez i neprijatna tišina. Mi nikada nismo ni trebali da se volimo.

Zato, eto, nikako da shvatim otkuda mi. Ja uopšte nisam tebe sanjala i nikada ne bih ni pomišljala na to da baš ti treba da budeš moj. Nikada za tobom, mislila sam, ne bih prevrtala sagove zvezda i molila vetrove da te donesu – a, ne.  Možda bih palila tvoje kosti u noći i igrala po oluji da pobegnem od tebe, ali ne bih te tražila. Šta ćeš mi?

Ipak, ovde smo. Dva univerzuma kasnije i sedam preživelih nedostajanja potom, mi nismo uspeli da pobegnemo jedno drugome. Zamišljam nas kao blede prikaze koje nevešto hodaju oko tamnog korenja i (iznova i iznova) naleću jedno na drugo, upijajući očima i rukama i jezikom tuđi život.

Istina je da nigde nismo stigli. Provela sam godine lutajući oko tvoje sene, u očajničkom pokušaju da pobegnem od tvoga glasa. Svuda bi me pratio. Do jezivih ponora u koje bih upala pred svitanje. Na pijanim slavljima boje osmeha. Nikada nisam uspela da se probudim, a da me mrtvi dlan tvoje ruke ne drži prikovanu za krevet. Još samo malo, još samo malo...

Kao raspareni par rukavica, vučemo se tako po crnoj zemlji, zarobljeni na izvoru sopstvenih demona. Bežeći od tebe, uvek bih naletela na nas. Prevlačeći košulju preko grudi, u uzaludnom pokušaju da sa sebe skinem sve što si ikada dotakao svojim prljavim prstima očaja, shvatila bih da moram da nestanem. To je jedini način. 

Onda, u tamni kutak moga uma, sletela bi sablasna misao da u svakom novom životu ponovo čekaš na mene.