Šareno opelo

Nisam nameravala da dođe do ovoga. Nisam to želela. Nikada mu ne bih naudila. Ma, nikako. Makar, ne namerno. Ta, uvek je bio tu uz mene. Uvek je bio moj. Uvek je gradio nas. Ne znam ni da li večnost postoji i zašto govorim o „uvek“ kad ga nemam, ali... On se sam(o) utkao u svaku poru mojih svitanja. Bio je tu. I bio je dobar. Ipak, ubila sam ga.

Kao da nikada ništa nije bilo. Kao da nismo podelili zajedničke noći. Kao da ne bih posegnula za njegovim dlanom u svakoj nevolji. Kao da sve što se dogodilo – naprosto nije važno.

Ja sada mogu da govorim da sam ga volela i disala. Istina. Mogu da kažem da sam mu želela sreću i da bih čupala svoja rebra za njega. Mogu da kažem da nisam imala nikog drugog i da sam samo njegov dodir osetila na koži. Mogu slagati kako sam pokušala da ga spasem i kako bih mu poklonila poslednji dah, samo da preživi.

Mogu da kažem da ću ga voleti zauvek, ali sve to naprosto nije važno. Ne mari... Bosih, hladnih stopala stojim u lokvi krvi. I šljapkam. Ja sramotno šljapkam po obrisima njegovog života. Kao da je sve u redu. Kao da se ništa nije promenilo.

Ne diše. Sada već, zaista ne diše. Rubovi moje svetle spavaćice prošarani su njegovim poslednjim trzajima. Borio se. Ja se nisam borila. Nisam ni razmišljala.

Kažem ti, nisam nameravala da dođe do ovoga. Nisam to želela. Ne bih mu naudila... I zašto me sada tako gledaš? Pa šta ako ponavljam svoje reči? Valjda je normalno da ponavljam svoje reči. Pa, čije reči da ponavljam ako ne sopstvene?

***

Svi su tu. I svi jecaju.

Svako ko ga je znao, došao je ovde i pretvorio se u propali bedž praštanja. Lepe devojke, umrljanih trepavica. Visoki momci, stegnutog daha. Suvi starci, drhtavih ruku. Govore lepo o njemu i prave se da je bio prokleti svetac, odeven u plašt običnog radnika. Glume da ne znaju kako će bez njega dočekati jutro. (Ja sinoć nisam spavala.) Zašto jecaju? Zašto, kada smrt pruža svoj dlan tek onda kada na tebe dođe red?