Jedna mala udovica

Pišem pesmu jednom stravično živom snu.

Sama tkam svoga života nesreću.

Živi san o smrti, to je stvarnost moja;

Ako teskobu osećaš zbog toga, ja ne smem biti tvoja.

Podne je i sunce očima grozno smeta,

sparno je leto i krv se javlja kao vatrena seta.

Vruće mi je, a ne marim, bolno sam skrhana.

Ta tišina u uglu kapele, to je, dragi, tvoja sahrana.

Nema muzike i nema jecaja jer ti si tako tražio;

Tu i tamo mrmljaju da nikom nisi činio nažao.

Znam, ništa ti nije jasno i pitaš se gde je pošlo krivo.

Da bismo dotle došli, vratimo se na prošli nivo.

Ne znaš zašto bi baš tebe zadesila takva tragedija,

a zaboravljaš da život nasumice bira neprijatelja.

Bili smo zajedno tri zaljubljena meseca.

Tvoj prijatelj mi je javio da te je zadesila nesreća.

„Nesreća?“ Tih se reči sa gorčinom jasno sećam.

Tek sam te zavolela, nisam spremna smrti da te predam.

„Nesreća.“ Trebalo bi da dođem u bolnicu jer nisi mnogo jak;

Trebalo bi da dođem da te vidim i da požurim, što pre, čak.

Kočijaš je izgubio kontrolu i na raskrsnici udario u tvoju stranu sedišta.

Nekoliko teških sati kasnije, postao si nova crna priča.

Sedim u holu bolnice i osećam da deo mene nepovratno vene.

Starica u spavaćici mi govori da nema toga što ne mogu preživeti žene.

Vratimo se sada u vreli letnji dan i počnimo od samog jutra

jer ubrzo postaješ mrtav čovek i ne smem oduzeti delić tvoga duha.

Nisam spavala jer snovi okrepljuju, a ne želim sreću.

Postala sam udovica i osim praznine, ništa ne mogu i neću.

Nepomičnog tela na krevetu, gledam u beli zid plačući,

u tom trenu, zvoni moja rođaka jer ja moram nešto obući.

Brišem suze sa lica jer za tobom će mnoge plakati, a ja, jasno, nisam one.

Otključavam vrata ćutke i pitam se da li će od mene ljudi da se sklone.

Roza zna za moju narav i ne pita kako sam.

Ona otvara veliki ormar i vadi odeću za mene, stvar po stvar.

Duga crna suknja sa krupnim cvetovima boje vina,

potpetice u kojima sam sa tobom šetala i bluza tankih bretela.

Skida mi spavaćicu sa tromog tela;

Znam da se pita da li sam nešto jela.

Potpuno sam naga i potpuno slaba.

Do srži sam slomljena i zauvek tvoja.

Roza me oblači u tišini, a znam da bi vrištala.

Ne progovara sa mnom ni reč jer ja nemam ništa osim ćutanja.

Stavlja mi i ogrlicu jer i poražena biću dama;

Uzima me pod ruku jer vidi da hodati ne mogu sama.

Koračam ka kapeli i osećam poglede na bedrima.

Znam da šapuću da sam doterana i da te nisam ni volela.

Slabašna rukovanja, čvrsti zagrljaji i iskrena saučešća;

Nikom nisam rekla hvala jer niko meni nije rekao izvini.

Izvini što mislimo da znamo kako ti je.

Izvini što ti je tama uzela najmilije.

Izvini što mislimo da se za ovo spremaš.

Izvini što u životu više ništa vredno nemaš.