Kornjačina krv

Polako i neprimetno,

tama se uvukla u kosti

i vuče se tvojim korakom.

Spopliće te, raspliće te,

kida i razdire.

Uvukao bi se kao kornjača

u oklop, da ti je.

Korenje pospi po kosmosima

i potkreši rastinje;

ova tuga nije tvoja, to je nešto tuđe.

Čaj je hladan i soba miriše na kraj,

a otkud sad kraj

kad dobro znaš da nije

ni otpočelo kako valja?

Kako će sad ovaj kraj valjati?

I gde si video kraj koji valja?

Da u sebi imaš krv kornjače,

pa da pobediš ove nedaće,

pa da zec čeka da ga skuvaš u čorbi,

a ti ga nikad ne bi skuvao

jer nisi takav čovek,

a i nisi čovek nego si kornjača.

Da ti je da odlučiš jedared

šta si i ko si i koju boju dišeš

i ima li ovo zeleno kraj.

Svet bi bio mnogo bolji da si ti

sav svoj, a da nisi krojen po meri

i da se ne stidiš što je tvoja mera

neka druga mera od mere

koju je ovaj zamislio.

Neće ovaj disati tvoje jutro 

i šta se to njega, onda, tiče.