Ružičasti prah

U mojim očima rumena zora sviće;

Sa usana mi sok nisi probao.

Tamnim trotoarom leti svetlo lišće; 

Život bez mene, tvoj lični pakao.

Šetam prolazom između pustih ulica.

Osećam da dan sad u nepovrat tone.

Svuda nalećem na nepoznata lica;

Postoji li zvuk koji sliči koraku mome?

Najednom padam u kovitlac žurbe,

negde gde moja stvarnost prestaje.

Strahu ponosno pokazujem zube;

Pitam se kada tačno ljubav nestaje.

Nisam načinila ni pošteni treptaj,

pod svetlošću grada vidim tebe.

U grudima umire jedan stari nehaj,

jad tvoga otrova dušu mi grebe.

Slatka strepnja, ah, tako je čudesna!

Drhtim, želim samo da pobegnem;

Moja sreća, noć je tamna, studena;

Ta, nisam slabić, da sada nestanem!

Propasti, potonuti, nestati;

Nije sada važno kako postajem prah.

Ja bez tebe ne volim ni disati.

Tvoja sam, samo tvoja, a zao je čas.

„Šta ima novo kod tebe, kako si?“

Reči ćute, ali oči istinu govore:

„Ponekad mi nedostaješ, lepa si.“

Umreću, a neću skinuti tvoje okove.

Ne pitam za tvoje dane jer užasno

boli što nisam njihov deo.

Ipak, brbljiva sam iskra istine;

Još uvek mi se čini da si kraj mene ceo.

Bolje od bio koga, ti poznaješ moj mrak

i još uvek mu se iz prikrajka čudiš. 

Znaš da biti moj nije posao lak;

Valjda se zato kraj mene ne budiš.

Dodir tvoga dlana kožu opet gori,

a tako sam srećna što si mi dušu takao.

Voleo si me i pamtiš, zato ovako boli;

Život uz mene, tvoj lični pakao.