Koraliva

Prstima se igram sa rubom haljine i ne krijem rane.

Čekam da život stane; bojim se ne voli moje mane.

„Mogla sam da ti napišem to dete, ali ti si hteo pravo.

Sašila bih je od vune, pa bi mislila tvojom glavom.“

Hvata me za ramena i gleda kao da sam izgubljena:

„Ženo, kako to razmišljaš? Znaš li da to nije zdravo?“

Skupljenih uglova očiju koje grizu, odbrusim sumorno:

„Kako znaš da nije normalno kad nisi ni probao?“

Vidim da mu je osmeh pomračen, ali britko blebećem:

„Til umesto izgrebanih kolena, dugmad umesto očiju;

Sada biraj – plavo, crno, braon, zlatno, srebrno:

pamtim, zeleno si uvek voleo, neka bude lepo zeleno!“

Mislim da je u neverici i da želi moje lice na poternici.

Hvata se za glavu i odlazi, kaže: „Gde li su ti nalazi?“

Ja sam dobro, samo sam malo umorna od samoće.

Ja sam dobro, samo me mrak u svome društvu hoće.